Оно веће зашто.
Зато што ме сврби тастатура. Навикао сам да пишем. Кад сам оно престао са СФ причама крајем 2003., једно време сам се заносио тим да употребим Зод као едитор, и чак почео да проширујем последњу причу у роман. Од чега је остало неколико набацаних дијалога у још увек неповезаним епизодама... и онда сам схватио да то никад нећу написати. Јер економија. За озбиљно писање треба живети од нечега док се то не заврши, а тада сам имао две ћерке на студијама, отплаћивао кућу, остајао повремено без посла, ма све само не тај потребан вишак времена. А за такве ситне ствари, причице, напросто нисам имао више воље, то су углавном проширене досетке.
Ту негде ми се врзмала по глави и идеја да СФ заслужује да се пише као хипертекст - што сам, истина, испочетка замишљао као хелп систем, какав је тада постојао на ваксу, што није било прави хипертекст али је испод сваког чланка био списак понуђених чланака, што сам и убацио у пар причица са краја осамдесетих (дакле пре Павићевих Хазара, или бар пре него што сам чуо за то). Једна од прича је, штавише, и замишљена као хипертекст, једино издање је мрежно издање. Још пар идеја се ту скупило, пише то под Бјо, и тако сам кренуо. И свидело ми се да пишем, тим пре што је скупљање грађе било релативно лако - све сам већ имао, или знао где да набавим, само је требало написати претраге тога по датуму, ал' ајде, програмер сам, умем.
Е сад то што сам га писао петнаест година и још ћу, јебига, бандоглав сам и не одустајем, а и sGradlj.com тако радуцкам већ преко 20 година и још ми није досадило. То је ваљда природа програмерског посла, да није готово кад је готово, него је готово кад престанеш да га радиш, а после ће можда бити још да се ради на њему. Навикао сам да увек има још нешто да се чачне, не мрзи ме да се враћам.
И, како рекох 15-VII-2022., аутобиографија је по дефиницији недовршена.