17-VIII-2007.: За Орландо
Датуми на фоткама су ми овде у хаосу - Фујица не уписује ексиф податке, датуми на фајловима су од годину касније (шта сам то тада радио, и зашто?), па једино по томе где смо, по фоткама, били сутрадан, рачунам да смо кренули овог дана а не претходног. И све мислим да смо кренули после ручка, међутим јок, током дана сам продужио домен за sGradlj.com, послао нешто кода за Федс (око упитника) у 13:28 (ово је зајемчено локално време, уписује га у коментар интелисенс скрипт који сам сам написао). Чак сам у 16:10 коментарисао на УАу, око оставке Карла Роува
(шта то би са војници/трупе?)
Буним се штогод против злоупотребе језика. Већ сам чуо да се неки конгрес(...особа?)...члан слаже да је злоупотреба. Један војник је људско биће, особа. Трупе су или множина множине (реч „трупа“, у свим речницима, значи групу људи, ансамбл, војну јединицу у „позоришту радњи“), безлични и утрошиви. Ниједан војник у Ираку није погинуо. Гину трупе, трупе се тамо шаљу, а кад их броје не мисле да „20000 трупа“ значи „20000 јединица“, толико ни немају, мисле на „20000 особа под оружјем“. Само се особе овако не виде.
Увек може да се примети кад крену да силују језик. Само слушај вести - никад нећеш чути да Блеквотер спомињу као милитанте (или, омиљеном погрдом из деведесетих, „парамилитарне формације“), нити Хамас или Хезболах као агенције за обезбеђење или трупе. Нећеш чути за Чавезову владу, чућеш за Чавезов режим, а за израелски режим нећеш чути. И тако даље.
Стигао сам и да пребацим мобилни са АТТа на Цингулар (знам да се чита сингулар, ал' овако ми увек звучи, то цинг је баш телефонично), и још једном написао нешто на УА после 19... дакле кренули смо после вечере. Дуг је пут, и лакше је ноћу кад нема скоро никог. Нина није могла са нама, потрошила годишњи, остала да ради. Ја сам понео посао (тј независног), Лена је на распусту, па ајмо у Орландо код Горане и Рикарда. Овог пута је само 750 миља, прошле године сам ишао преко Дисија па је изашло скоро хиљаду.
На короли су нове гуме, иде глатко, и вожње ка западу се једва шта и сећам (осим да је нека од седам вароши ставила путоказе са серифним фонтом, сад да ли Саутхемптон или Ајвор), што ми дође читкије и свиђа ми се. Кад смо изашли на И-95, правац југ скоро до краја. Након стотинак миља сам морао да станем на неку пумпу, мало ван друма, због неког чудног звука из предњег десног точка. Пластична облога простора око точка се искривила и чеше о гуму. Подерем је и бацим, изађем на аутопут, кад оно пљусак. Прст пред оком... па на најближе одмориште (ака рестерију) и чекај да прође. А онда стари проблем са усмеравањем вентилације, клима дува на ветробран, охлади стакло, и магли се споља јер је тамо влажност преко 90%.
Но, и то је прошло брзо, за пола сата смо изашли на скроз суво и тако до краја. Довукли смо се до пола Јужне Каролине кад сам сконтао да не могу даље, нашли мотел и бацили по леш у кревет.
Осамнаести. Доручковали у соби, бејглове и кафу. Сме да се пуши, ради укупно један на рецепцији а можда око подне дође пар чистачица. Кафу смо вероватно збрбољили инстант бојлерушу, на свуд присутну филтерушу се још нисмо навикли, а и она са рецепције мора да је подгревана целу ноћ. Видим да опет пушим Самсон, јер је Смокин Џо у неприлици, не продају онлајн јер не могу да докажу да су муштерије пунолетне. Не видим зашто не би применили исто решење које користе порно сајтови, њима баш лепо ради и нико их не гања, а исто су обавезни. Ово сам узео у дуванџиници Папа Џо ту у комшилуку (тј има цела миља дотле, ал' овде је све велико), дај шта даш.
Судећи по пластичном посуђу, у тих 20$ (или можда 25$) за собу за ноћ улази и некакав доручак - бејглови и павлака и крем сир у тим посудицама се и праве за то. Али видим и нашу пластичну кутију, нешто смо и понели од куће.
Опет смо клопали на оном једином одморишту у Џорџији (са друге стране друма нема ниједно), ваљда око подне. Следеће стајање је било негде на Флориди, штета што ме мрзело да се вратим до кола по шкљоцу, да снимим те огромне бубе које гамижу по стаблима. Прича се да их Флориђани седлају и јашу.
Лако смо нашли пут, већ сам био ту, чак није требао ни даљински води. Звали смо Горану да дође и прислони картицу („зекину слику“) да нам отвори капију. Већ се смркавало, на првим фоткама је велика соба скоро у мраку, а из бочних још допире нешто дневног светла.
Рикарда смо слабо виђали, и даље ради до касно увече. Прошли пут смо ишли по њега с посла око 22:00, није се поправило.
Спомиње се: sGradlj.com, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), независни, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), УбикАгора, Федс, Фујица (Фујица), на енглеском