20-VIII-2007.
Деветнаестог ништа велико, ја сам радио, као и Го и Рикардо. Лена је испробавала графичку таблу и софтвер за њу на Гораниној машини, углавном Мају и ваљда неку рану верзију зиБраша. Она није имала екран, али је понела хеклерај или плетиво, седела на тераси, у ушима слушке уз онај малецки радио од 2$ из Волмарта. Тамо би пијуцкала кафу, прође дан. Придружио бих јој се за сваку пуш паузу.
Ово је снимљено 20. али је сваког дана изгледало исто. Бицикл је тек касније постао проблем. Као и већина тих ограђених насеља, и ово је под страховладом удружења кућевласника, чија је једина намена не да извуку максималну удобност или стандард, него привидну вредност некретнине. Пошто се бицикл на другом спрату можда може видети из јефтине куће с друге стране ограде, а са бициклом на тераси зграда више не личи на проспект него као да неко, помери се с места, ту живи, то је но-но. Бицикл је морао да се склони, или у дневну собу или на одмориште пред улазом у стан. Ово је највиши спрат, и ту има још свега један стан (или беху три?), места на одморишту има онолико, али је ипак напољу и теоретски доступан лоповима - било ко са картицом може да отвори капију и напросто отера бицикл, нема ту стражара, можда један дрема пред мониторима. Те је бицикл завршио, месец-два касније, у дневној соби. Није да је нешто битно, има кола, има дозволу.
Увече бисмо се окупили за вечеру. Го је негде заволела сочиво, то је кувала бар двапут кад сам прошли пут био, и бар једном сад. Но, моја драга има више времена за истеривање квалитета па је она кувала. Понекад бисмо и попили чашицу-две. Рикардо би нам се придружио неко време, а онда би у згодном тренутку шмугнуо пред свој монитор.
Ове недеље је авокадо био популаран. Чак је и у чаши воде један био, подупрт чачкалицама да напола вири, наводно ће тако да проклија. Више година касније сам чуо да је то некоме и успело, биљка је саставила скоро три месеца па цркла.
Једно вече смо гледали „Мали дућан иза ћошка“ из црнобеле ере, и схватили да је „Имаш пошту“ само бледа ушећерена копија, ништа више.
У Федсу, Јан је опет успео да направи двосмислено - направио је поље enc_type, које може да буде тип кодирања, тип заокружења, и још пет других ствари, али не, то је „тип сусрета“ а у ствари је шифра списка питања, тј упитника. Тако то иде, рекао би Вонегат.
Двадесетог нас је Го потрпала у своју Хонду да обиђемо варош. Знала је и где да се паркира, па смо онда пар сати само шетали. Неколико зграда је на филмске теме, јер је Дизнијева Буена Виста у граду, а имају и Дизниленд - ово је, например, биоскоп.
Једна друга зграда је у облику три ваљка, требало би да обликом подсећа на наслагане кутије са филмском траком.
А неко је мислио и на програмере, ака девелопере... као могуће муштерије за некретнину, или макар празан плац.
Прошетали смо се и око неког језера, са лепим погледом на околне небодере. Шкољкасти Дизнијев павиљон не оставља неки утисак архитектуром, бољи је јавни веце сав у стакленим циглама.
Град је био чудно пуст, мада није било неко касно доба, 20 до 22:00 отприлике. Чак су и барови били празњикави.
Двајспрвог, на УАу
>Хирург Генерал је одредио да то није добро за тебе.
Је ли он стварно хирург? Колико операција је урадио?
Је ли стварно генерал? Где му је војска?
Је ли то стварно било пре тога неодређено?
Изеш га, какав језик... никад не кажу шта мисле, никад не мисле шта кажу.
После је од овог испао дужи чланак на мом блогу, кад сам наишао на реченицу „хирург генерал је одлучио да престанак пушења сад веома смањује ризик од рака“, уз додатна питања:
- што баш сад, а шта са онима што су престали прошле недеље, да није прерано?
- ако сад смањује ризик, да ли га је раније повећевао и да ли ће опет?
- да је одлуку донео касније, шта са онима који престану сад?
- шта би се десило да је донео другачију одлуку, би ли се прилике измениле? Која су му ту овлашћења?
- чуо сам да није никакав генерал, има морнарички чин, преварант један.
- ако сам ја то прочитао на кутији у радњи, која недељама стоји на полици, шта уопште значи то „сад“, кад је то било?
О школским правилима:
Вазда ме чуди колико правила имају америчке школе. Мислио сам да смо ми спутани кућним редом кад смо били у основној и средњој, али у поређењу са узорком од ћерки у шест школа (две основне, две средње, две средње*), па свака од тих школа је скроз 1984. Срећом, најмлађа је у магнетном програму где је то опуштеније, а ове две су већ дипломирале, те не добијам нове дозе глупости. Неколико ствари ме је баш шокирало:
- не можеш тек тако да јавиш кући да ћеш после школе код другарице, ако она иде другим бусом. Треба ти потписано од родитеља да се враћаш другим бусом, те импровизована једночасовна посета постаје дводневни предумишљај
- не можеш на веце за време часа осим ако ти предавач напише цедуљу. Кога год затекну у ходнику за време часа сумњив је док не исповрти цедуљу.
- мораш да приступиш свом ормарићу између часова, или не смеш, зависно од школе. Била је и једна школа без правила о овом.
Било је још доста тога, али тако далеко од памети да нисам био способан да попамтим.
Нисмо имали довољно кревета. Онај Горанин брачни (краљични формат, краљевски је још већи), што смо им однели кад су студирали па је сад овде, и стари Ленин што сам им донео прошле године (она има нов). Нас двоје смо спавали на некаквим струњачама, и гле чуда, спавали као сисанчад од голуба. Одлично. А нема шта да се види - 2-3цм некаквог сунђера у омоту од тање синтетичке тканине, одозго неки памучни чаршав.
Ово сам снимио лежећи на томе. Током ове сеансе сам снимио туце фотака, док смо размишљали да ли да полежемо одмах или касније. Као и обично кад нас се скупи више од троје, разговор је летео као флипер, цик цак у непредвидивим правцима, сваки час нова идеја или фора кресне варницу. Паднемо под свој утицај кад год скупимо кворум.
----
* њихова основна је до 5. разреда, 6-8 средња, а нашу средњу они зову висока
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), УбикАгора, Федс, на енглеском