Дуги празнични викенд. Пошто је свети двајздевети падао у суботу, није се радио ни понедељак ни уторак. Слеш је проводио тај викенд са женом код њених на селу, неких 40 км југоисточно (друмом и дуже), а прво вече је био договор да одржи диско вече у сеоском дому (културе, то су комунисти прво градили, до педесетих је већ било готово свуда), да буде игранка како ваља. Све океј ал' нема кола, како да однесе опрему и плоче. За назад је обећао неко од тазбине да ће да их врати, значи проблем је само до тамо. Понудимо се ми, позајмим шкодилака од ћалета (сад сам већ имао две године возачког стажа, није био проблем) и урадимо тако.
Друм није проблем док се не стигне. Е у самом селу је блато на све стране, асфалтирано је само по средини, да може да се прође, и можда главна улица и има асфалт довољне ширине, све остало је... мало. Сваки час се неко паркира са два точка ван асфалта/бетона, и то се точковима размаже, развуче, каша густине јогурта је отприлике свуда. Ајде, навикли смо, само смо морали, кад смо ушли, да пазимо на сопствене ђонове, да не додирнемо одећу или шта друго.
Слеш је добро одрадио вече, само се једну ствар зајебао: пустио је мене да га заменим за време паузе. Оно, изгледао сам подједнако рокерски колико и он (осим што нисам био тако мршав), а и успео сам да за тих пола сата сваку песму убодем тачно - спуштање ручице непознатог грамофона баш на почетак треће песме није баш једноставно - али нисам нешто много обраћао пажњу на публику, пуштао сам шта сам мислио да треба да чују, нисам баш гледао да то има ритам за ђуску. Нису се баш ни разишли за тих пола сата, само су се разредили. Онда се он вратио и распалио их поново.
Кренули смо кући око 23:30 и уредно стигли кућама. После нам је он причао шта је даље било.
Пуштао је музику док их домар није разјурио, треба и он да почисти и закључа, што је било ваљда око један, пола два. Онда су скоро сви прешли у кафану преко. У сваком селу су око центра наређане школа, кафана, дућан, дом културе, и црква или две. Пошта и месна канцеларија могу бити мало даље, а ако је село повеће, буде и других таквих чворишта. Ово село је омање и све је ту.
У пола шест је кафеџија бацио кључеве на шанк, „ја не могу више, идем да спавам, пијте шта има, платите колико мислите, донесите ми кључеве“.
Неколицину је дан затекао у блату до колена, у јендеку.