Биља, наравно, неће да узме једнократну сим картицу за један викенд, а моја нокла не уме у вајбер/вибер (још се не зна како се каже), па смо се договарали имејлом. Моја драга рече да ће да смандрља ручак, а ја да њих одведем у Банатску кућу.
Међутим јок. Гађао сам за 11 да се нађемо, ал' око десет она јави да су отишли на пијацу, враћају се за сат ипо. Онда ајде у подне. Седнем на бицикл, оставим га у авлији, нађем је у соби, док се она среди прегурам бицикл у кафанску авлију, седнем да је сачекам. Дође она брзо, ал' каже под један ништа од ручка, малопре су доручковале (мора да је пао бурек на пијаци), а под два да не седимо у кафани, ћерке су у теретани, него то Домаћиново преноћиште има кафић, па да седнемо испред да их видимо кад се враћају. Добро, важи. Поново препаркирам бицикл, наручимо по мало црно никшићко (и овде, наравно, нема „од пива имамо“ него „држимо програм те и те пиваре“, дакле само апатинско и нема точеног). Уручила ми телефон, штавише исфоткала ме док сам отварао кутију.
Наишао и један колега са другаром, нисам га видео од 07-IX-2013., радили смо истовремено у машинској само се различито сећамо како се тад звала. Реко откако је Биља почела редовније да долази, сваки час нам претегне па испадне да математичари чине већину присутних (онај колега је предавао руски).
Онда су наишле и ћерке, па смо још мало поседели. Ова пунија, што је била прошле године, се чак и огребала за цигарету... дакле оно што смо мислили да су онда брзо отишли није било због дима. Штавише, и Биља каже да јој, иако је одавно престала да пуши, мирис дуванског дима, нарочито оног првог кад неко запали, и даље прија. „То се зове ’је ли био добар филм‘, оно кад излазиш из биоскопа, па неко на метар испред тебе буде већ напољу и одмах запали... тај мирис је ваљда најбољи дувански мирис што постоји“.
Углавном смо причали о језику, пала и нека посета за sGradlj.com док су враџбине (ака спеловање) биле тема.
Кад сам се вратио кући, свечано сам извадио сим и микроезде картице из нокле, и... пустио Нину да их убаци у нови телефон. Прикачио га на Змајчека да се пуни...
Предвече зове Драгана, иде са Биљом и девојкама да слушају ваљда Амиру Медуњанин или Марију Шерифовић, ал' зајеби, ем Нина иде у теретану (није ништа скинула од тежине, ал' се дотегла, толико засад), ем је ова моја уморна, опет је кувала нешто од парадајза, ваљда поврће за ђувеч, после само да дода месо и пиринач.
У суботу (13.) сам петљао са телефоном... звао Бајла да договоримо датум за следећи матурски парастос, биће 11. септембра, с тим што се још нисам чуо са Гашом... ајд реко чућу се са њим па ћу да јавим ако не буде измена. Већ кад сам звао Гашу, око подне (кувао је ручак, па сам скратио), било је да час може час не може да зове, једва некако. Каже ништа нису договорили још.
Онда сам успео, из терминала (!), да пошаљем пробну поруку Драгани, ал' нисам знао да ли је стигла, јер сам покушавао да решим и успут научим још неколико ствари. Патио сам се с тим до поподне, а онда су деца изразила жељу да опет иду на Дане пива, свидело им се прошли пут а и снимила су шта би још и шта би опет. Иако је субота, успео сам да се паркирам још ближе него прошли пут - под прозоре оне мање Бангрове зграде, где нам је 1996. била фирма.
Овог пута нисмо никог срели, а за вечеру смо сви узели по пљеску из штанда кафане Москва, пробала Нина прекјуче шта је остало иза Виолете, баш добро месо. Лепиња је већ нешто осредња, није то оно дизано тесто као некад, ал' ајд, бољег ни нема.