28-VII-2004.
Двајшчетврти.
Цео дан сви заједно. Главна ствар, скинули смо пола кухињског намештаја и подних плочица (два слоја виназ плоча, нешто бољих од оних наших, али је све то масно и прљаво), и просекли испод шанка зид до доле, тако да ћемо имати спојену кухињу са великом собом. Сад смо видели на шта личе ти њихови зидови изнутра, ово су стварно картонске кутије, а Грумф је мајстор солидне градње. Сав кухињски намештај је био тик уза зид, јер је шрафљен за њега и приде је крнуто и нешто лепила да то дихтује... Иза фиока смо нашли гомилу ситниша и папира (рачуни, лото, слике) од оба претходна власника. Неки завртњи су били тако темељно запечени да је на крају било лакше да се одвали, па онда на брзину дрвофиксом залепи то парче дрвета где је било.
Увече отишли опет до Луа, пред улазом стоји онај што меша фарбу и пита „јел' вам опет треба фарбе?“... већ су нас запамтили. Овог пута смо узели подне плочице за кухињу, италијанске, изгледа као цигла, велике квадратне стопу широке (почели смо све да рачунамо у цоловима и стопама, јер се у републици све продаје у царским мерама).
Двајспети.
Растурисмо кухињу. Избацили смо фрижидер још претходног дана - можда је чак и исправан, али је у таквом стању да би нам било гадно да једемо било шта из њега. Поврх свега, врата од горњег дела су сишла па се отвара кад се отвори доњи, доњи пак нема кваку, и отвара се из ћошка (уместо да су шарке тамо).
Коњи који су монтирали кухињу пре нас су је темељно причврстили уз зидове, и то и завртњима и лепком, тако да је била мука жива да се одвоји; понешто је и пукло. Све што је било у углу где је судопера, бацамо. Сифон од судопере би можда био у добром стању да му не фали чеп са дна, а ђуброждер (она направа што изиграва сифон и меље љуске и остало) је скроз зарђао. Ко зна откад ту цури вода, све је потклобучено и иверица се разилази.
Врата што су из кухиње водила у ходник смо зазидали... тј извадили шарке, закуцали врата у рагастов и преглетовали, тако да су сад равна са зидом. Кад се офарба, неће се ни познавати где су била. Скинули смо и остатак плочица са пода, комбинацију микроталасни/напа, и добар део плочица са зида. Те плочице су неке италијанске, цол у квадрат, и то је ваљда био некакав мозаик, али је то неко све префарбао и то два-три пута. Иза шпорета је на зид био залепљен комад шперплоче, и то тако коњски да смо га исцепали у парампарчад док смо га одвојили.
Наравно, све је много олакшано тим што немамо струју, па не можемо да се служимо новом бургијом као одвијачем, а немамо ни еркондишн па нам стиже комплетна влага споља - тренутно преко 90 јер већ трећи-четврти дан пада киша. Не пада баш стално, али се ни не разведрава. Поток је набујао, а видим да и по улицама има бара на све стране.
А сад у потеру за струјомером итд.
Двајседми.
Данас је углавном била сама на радилишту; Лена је имала паузу а ја сам радио. Јес да ми је шеф на летовању, али радни дан је радни дан, постоји теоретска могућност да ме нешто зову из фирме (десило се досад укупно двапут). Јурио сам електричара (... 4 речи...). Струја... видеће сутра, а дај боже у среду или четвртак да проради. (... 32 речи...)
Е, шта је урадила: поскидала је преостале плочице са зида у кухињи, запушила и заглетовала рупе, почистила скроз и офарбала висећи део кухиње (део изнад шпорета и судопере, који смо решили да не скидамо). Била је таман при крају кад смо дошли. Данас је већ имала и музику - узели смо звучнике од оног малог вокмена што смо узели за време Изабеле, и уболи их у онај мрз плејер што држимо у колима, батерије су издржале добрих пет сати, а имали смо и резерве. Пуним нове за сутра.
Лена и ја смо ошмирглали преостала врата од кухињских елемената (још нам чудно што се то код нас зову елементи... све ми се чини да је то измишљотина словеначких произвођача намештаја још из шездесетих, кад су почеле да се праве овакве кухиње и код нас, или су мазнули идеју од Италијана). Премерили смо шта још треба да се узме (димензије за те тзв елементе, те за цревце за вукашина), набрали траве за прасиће и готово за данас.
Данас ми је стигла друга дигитална фоткалица, опет са иБеја, Коника Мамија зИмиџ Д1 или тако нека салата од речи, ремонтована помало. То сам рачунао да је нека електронска брљотка, лош контакт или тако нешто, па неко купи, врати, замене му а ово се скупи на гомилу и будзашто ђутуре прода неком ко ће то да испооправља и продаје на комад у пола цене новог. Тако је и било, и добро је радило, осим што квар није био електронски него механички, нека сочива нису била баш у винклу па кад призумира десно није оштро. Можда чип није био баш раван или под правим углом на осу, ко ће га знати.
На првом снимку су, наравно, Лена и мрвица.
Био електричар, и каже да нам напросто фали струјомер, што је могуће једино ако је претходни станар био много дужан за струју - струјомер се извади и уместо њега стави провидна плоча, те се то пломбира. Тј немају оне оловне пломбице као код нас, него су струјомери округли и уштекавају се у кутију, а око струјомера (односно сад око те округле плоче) дође лимени прстен који онда има браву, а они имају кључ. Пошто је инсталација била ван употребе више од 30 дана, пропис налаже да се прегледа пре поновног укључења - што ће рећи да треба да зовемо инспектора из града, па онда Вирџинију Пауер да убаштра струјомер. Не знам шта може инспектор да установи пре него што се пусти струја, ал' ајде.
Офарбала је кухињу, докле је имала фарбе. Фали још мало у ствари, а пошто иста фарба иде и за врата од ормарића и за фијоке, то смо наставак оставили за данас. Поподне, кад смо се придружили Лена и ја, ја сам даље шмирглао намештај а Лена је фарбала вратанца и фијоке. Измерили смо још неке ствари које треба набавити (цревца за вукашина, нешто делова кухињског намештаја) те смо увече отишли до Луа, и напазарили: нов ђуброждер (направа која меље ђубре и тера га низ каланизацију, качи се уместо сифона од судопере), речено цревце, заптивке, славину за каду, батерију за Ленин ручни рефлектор (ко зна кад ће струја), аспиратор за изнад шпорета (шпорет је нов, али је комбинација микроталасни/аспиратор, која је висила изнад, била тако прљава да смо је размонтирали и заврљачили у задњу авлију), још нешто алата и још нешто фарбе.
Данас би требало да нам тамо проради телефон.
Што рече електричарева секретарица, човек никад не може довољно да се начуди кад види шта су све људи у стању да ураде са својим кућама. Могу да мислим шта све они налазе кад интервенишу на терену. Ово што смо ми видели је да не поверујеш. Нису ми јасни... ал' боље и да ми остану нејасни, тј боље да ни не знамо какав може да буде ментални склоп неког ко тако уфитиљи да му одсеку струју и на крају узму и кућу. Просечан Амер је иначе дужан око 7000 долара, а компаније које издају кредитне картице су прошле године укњижиле 2,5 милијарди на име камата - а камата иде тек кад касниш са намиривањем рачуна.
Пошто смо већ утерани у цајтнот, решили смо да прихватимо стање какво јесте, да се уселимо како било, и да онда живимо тако и да дотерујемо једно по једно, али да га зато урадимо људски, да после не гунђамо сами на себе. Нама овде истиче кирија, а ове станодавце не желим више да видим, пун нам их је кофер. Они су у таквом хаосу, да су нам трипут слали обавештење да ће да нам реновирају кухињу 27 јуна, мада смо најавили да се селимо 31. јула - па сам сваки пут ишао да интервенишем, и опет су послали једну да премери кухињу (али је бар у њеном распореду стајало да ће да се реновира 2. августа). Питам што мери кад сву сви станови исти - каже, е, да бар јесу... ово су градиле четири фирме, па чак ни водоводне цеви нису исто постављене, а камо ли да су мере стандардне.
Спомиње се: Алан Форд, Јелена Средљевић (Лена), мрвица, на енглеском