Те је Нина напокон одлетела, двајспетог. Како рече ћале, Тони Блер је упрско на међународном плану и код куће, посебно у својој партији, па се сада Енглези плаше и сопствене сенке. Реко, Блеру само ноге вире... што рекоше овде на "Суботом увече уживо", "честитамо аеродромском особљу на свим терористима које су похватали". Као да ће овако неког спречити... само зезају поштен свет. А ако неко хоће озбиљно да им науди, набавиће (направиће) ваљане папире и знаће све шта му треба унапред. Агенција је заиста била ефикасна -- јуче пре подне смо се поново чули, и нашли су везу из Норфолка, преко Атланте и Цириха. Аеродром у Норфолку је ту близу, и знам га већ напамет (летео сам одатле трипут, и још сам дочекивао и пратио Давида - ово ми је шести пут, и већ знам и где је боље за паркирање).
Чекао сам да прође пет поподне - кад треба да крене из Атланте. Пошто је већ седам, а није се јавила, значи да је над Атлантиком. Да буде смешније, кад смо полазили, поштар је обилазио наш паркинг, али нисмо сачекали да видимо да ли нам је нешто донео. Кад смо се вратили, кад оно стигао Нинин зелени картон... онај због којег прекјуче није могла да крене. Елем, слеће на Сурчин сутра око 13:05, па док прође кроз царину итд. Овако јој чак испаде и брже, јер иако има двапут да преседа, укупно време на путу је драстично краће - преко Лондона је било 4 сата у колима, 3 сата на аеродрому (док преда пртљаг, прође кроз антитерористичку контролу), па 8 сати у Лондону и плус сам лет. Овако је имала 20 минута до аеродрома, пола сата на аеродрому (ставили су је на ранији лет за Атланту јер је онај њен каснио), сат ипо у Атланти и ваљда два сата у Цириху.
Мени је јуче пола дана отишло на формалности - звао сам ШКЗ, звао агентуљу, па ме она упутила на неку за осигурање имовине, па је ова прекопала расположиве осигураваче (процена куће по тржишној вредности, тј колико би нам исплатили за случај да треба цела кућа да се замени, је око 102.000 долара), па ми јавила, па је онда звала агентуља... па сам онда још испоплаћао рачуне за овај месец (телефон, телефон и струју)... и оде дан.
(... 51 реч...)
Док смо свих петоро били ту, испробали смо све могуће распореде за спавање. Требало је да Нина спава на помоћном кревету у Лениној соби, а Го у дневној, и тако је углавном и било. Али једном се десило да је Го заспала на Ленином кревету, па је онда Лена спавала на мом месту, а ја на Горанином. (... 48 речи...) Други пут је Нина остала у дневној соби да се игра (Плејстејшн је трајно укључен у наш телевизор и ради по цео дан), па је ту и заспала.
Јуче смо опет видели ракуна како се пентра по дрвећу, и опет је био у праву. Предсказује кишу.
За Герија опет има нешто посла, ал' не знам како ћемо сад да контактирамо, пошто је отпутовао, а није ни рекао куд. Знам само да тамо "живе у шаторима, јашу коње и носе дуге ножеве". Може да буде Монголија, или опет Тибет. Враћа се августа.
Го је донела нешто дискова, па сад копирам домаће филмове. Гледали смо једно вече "Рат уживо", добри су. Наши филмови су право освежење у односу на ове холивудске штанцераје - чак сам видео и једну невероватну ствар коју овде нисам видео ниједном: експлозију нормалном брзином. У сваком америчком филму у којем нешто експлодира, експлозија је успорена, а два главна јунака скачу према камери, исто успорено. Варијације постоје само у броју углова, тј да ли ће се видети и из профила, или само спреда.