јуни 1981.
У школи већ има мање посла, четири часа недељно ми је отпало на то што су ови моји матурирали. Потрајало је док сам попунио матичну књигу и исписао сведочанства, ал' јебига мора и то. У згради постаје вруће, јер је стаклара, школе морају да имају онолико прозора, стандард ваљда још из времена Амоса Коменског. Истина, с предње стране је дрворед, али стабла су уска и висока, и крошње заклањају донекле само спратове, у приземљу је душегупка. Држимо отворене прозоре и, срећом, са улице нема много галаме, школа је на крају ћорсокака. За невољу, скоро све часове држим у задњој згради, у учионицама изнад радионице, па не само што добијам комплетну галаму од обраде метала, него и њен одјек од предње зграде.
Велики прозор је већ био углављен. Донео сам га на бициклу, балансирајући га на педали, једном руком држао корман, другом прозор, па полако. Није било ни километар, то сам узео негде код моста за Чурду. То значи да је и мали прозор, који смо са тог места извадили, сад био купатилски прозор.
Судећи по моареу унутар прозора, биће да смо одмах ставили мрежу против комараца. Нисмо правили неки посебан оквир, само смо накуцали летве и испод њих мрежу. Мрежа је, срећом, била бела, па је ипак одбијала нешто светла, није нам кухиња била нешто нарочито мрачна. А гледа на северозапад, добије сунца тек мало поподне средином године; кад је зима, заклања га комшијина кућа.
Тамне пруге под зидом су она пластична оплата, којом ћемо обложити и купатило (око лавабоа, кењаре и туша) и кухињу (свуд иза кухињских ормарића те иза фрижидера).
Радимо купатило. За цеви је долазио њен отац, он је то већ једном радио, па смо уредно нарезали навој на крајеве и све ушрафили, чак и бојлер, за који је било зајебано јер сам узео Кончаров од 50 литара, који има мање растојање међу цевима. Не много, можда петнаестак милиметара, али је било повуци потегни док оне гвоздене цеви нису дошле на место.
Али је бојлер требало прво окачити. За разлику од стандардних бојлера, који се каче на два места, о лимене држаче који се притежу са четири вијка, овај је ужи, дужи и четвртаст, те се качи о само једну тачку, одозго. Али то треба да буде завртањ од 22мм, кроза зид, да има и подлошку под главом са друге стране. Нема проблема, има да се купи, само да провртимо рупу, шта је то, зид од пола цигле.
Оћеш врага, тврђу циглу нисмо видели. На тој рупи су се смењивали и бургија, и длето, и Арпи и ја. Три дана барем. Врућина, прашина, скроз смо били измузгани како нам кроз наслаге прашине цури зној. То смо звали „атомска цигла“, од такве мора да праве атомска склоништа.
Славина је румунска. Ручице су од не баш најбоље пластике, ал' сам рачунао да ће ваљда издржати две-три године. И то је издржало докле је требало. То је био проблем са румунским стварима, никад не знаш шта ће да траје и траје (обично ружне ствари које хоћеш да замениш већ једном) а шта ће да рикне или се брзо истроши (ствари које ти се свиђају).
Изнад лавабоа је огледало било исто румунско, не нарочито велико, можде 15х20цм, довољно за бријање и чешљање. Оквир пластични. Залепили смо га на оплату, не вреди то качити, оплата је шупља.
Ништа лакше није ишло ни лепљење виназ плочица - те морају да се греју да би постале савитљиве и легле тачно где треба; крте су кад су хладне. Пошто нисмо имали прецизнију грејалицу, употребили смо ону са две шипке, од минимум 2000 вати, ако не и 3000. Лепило је био некакав катран, мало разређен нечим, а вишак тога би исцурио између плочица. Тај вишак смо одмах брисали газолином, што је неко лако гасно уље које исплива, то Арпи покупи са површине нечега на сабирној станици, то се иначе баца. Бољи растварач нисам видео - једном се мало натопи пуцвал из флаше, оно само да га додирне течност из грлића, и једном пређе преко мрље, и она нестаје, никад је није ни било.
У купатилу су плочице испале мало грбаве, а и кењара се увек помало клатила, јер нисам био довољно прецизан кад сам бетонирао оно што сам излупао и ископао за канализацију. Школа...
(... 30 речи...)
Током радова су сва врата још била отворена. Ми смо спавали у својој дотадашњој соби, Го у кревецу, ми на старом каучу, а бака је прешла на кауч у кујни. Њен намештај је био привремено у гаражи, а шкодилак у дворишту. Кад будемо готови, пренећемо свој намештај тамо, бакин овамо, ова прва врата ћемо затворити и прекрити завесом. Ону таписерију нисмо окачили баш на врата, него поред, но касније ћемо за грејање прећи са ТА пећи од 6 киловата на плин. Сулундар од плинске би ишао тачно преко ње, па зато.
У ствари сам имао доста петљавине и око жица. У тим просторијама је струје било минимално, тек по сијалица и једна утичница, премало за домаћинство. Зато сам развукао подебљи кабл преко тавана, и ушао с њим у собу (не у кујну, изнад кујне је бетонска плоча, кров се завршавао над собом; ту бетонску плочу смо изоловали слојем перлита, што је био врхунски зајеб - перлит јесте шупљикав, дакле изолатор, али је хигроскопан па нам је влажило одозго, те је ћале неколико година касније ангажовао опет неке мајсторе те су продужили кров до краја). Одатле сам извукао вод у кујну, и срећом био је један отвор, величине једне цигле, између кујне и купатила, па сам туда провукао струју за бојлер, светло изнад лавабоа, грејалицу и веш машину.
Кад сам већ у дућану, развукао сам и додатну телефонску линију, паралелно са постојећом, и метнуо и регуларну телефонску утичницу. Истина, немамо телефон, ал' биће и то. Једино ће бити проблем што ће да звони на оба, ал' то је ствар договора. (кад је дошло до тога, слушалицу диже ко први стигне; ако је дигао погрешан, окрене нулу, а притом онај други телефон зврцне десет пута, и то је довољан знак)
Фарбали смо и врата и прозоре. Крила смо офарбали посном фарбом, белом, чистом белом, јер смо једнако пиздели на фарбаре који увек пригуше белу, па све свуда буде сивкасто. Класични изговор да се тако мање примећује кад се запрља се побија тим што онда и кад је најчистије опет изгледа као прљаво. Белу смо узели посну, мат фарбу, и то је добро испало.
И вентилатор на фотци је румунски. У кухињи нема никакве промаје, обоја врата и прозор су на једном крају. Видим да је ту и американер, ручна бургија на курблу, коју смо користили за сто ствари. Ипак, за већи део, гдегод је требало, смо користили електричну. Обе смо позајмили од њеног} оца.
Е за оквире, довратке... ту смо хтели нешто кафено, црнокафено, ал' тешко да бисмо нашли такву лак фарбу, ту је избор био ограничен а фарба сва у лименкама, значи треба све преручити у већу посуду па тамо мешати, а онда ако не потрошиш све истог дана, до сутра има да се ухвати покорица, пола растварача има да испари. А опет ако се меша у дневним количинама, никад нећеш поновити јучерашњу нијансу.
Ту ми падне на ум да уместо тога узмемо тонере за поликолор, дакле обичну акрилну боју. Пошто смо онолико радили колор фотографију, знали смо теорију боја, и мешање додавањем и одузимањем... и напросто помешали црвену и зелену. Добили смо тачно нијансу коју смо хтели, тамно чоколадну. Једини проблем са поликолором је што није баш отпоран на гребање, што смо видели на више места у граду, нарочито у старом Дому омладине... а да ми то прелакирамо? Сваки лак ће да вуче на жућкасто, ал' преко ове нијансе не смета. Сетим се да постоји лак за чамце - то, бре, ако издржи да лежи у води, у соби има да траје сто година*. Лак који сам нашао је био словеначки, пише „лак за чолне“. Ко зна шта му је та чолна... знам штогод словеначки, ал' ово никад чуо. Свеједно, док смо завршили прозоре и прешли на рагастове, више се није рекло да лакирамо него да чолнирамо.
Више година касније ми је синуло да није чолна, него чолн, илити чун - дакле, чамац, баш оно што смо и тражили.
----
* засад издржао 40, изгледа као ново
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Горана Средљевић (Го), Дом омладине, Чурда, шкодилак, на енглеском