03-VIII-2001.
И тако смо се спаковали и кренули за Чинкотиг, јер смо нашли да тамо има камп и сетили се да је Берт хвалио лепоте тог места. Вожња од Еберга до мора је скоро рутинска, прошли смо туда лане. Само овог пута прелазимо залив двапут, јер преко доњег тока Потомка слабо има мостова, то је огроман залив, па је лакше около, тамо има чак три-четири моста. Тунелских, ал' навикли смо већ.
Требало је да и Го иде са нама али смо негде зајебали комуникације, те никако нисмо успели да јој јавимо ни кад полазимо ни где ћемо бити. Мало је пиздела због тога, а чак је била и варијанта да њих двоје дођу са Хозеом па да можемо да попијемо и нас двојица, но ништа од свега тога.
Пут до тамо је подугачак. Кренули око пола једанаест. Петак, па није било гужве - први мост-тунел-мост смо прешли око пола два, а други је трајао негде до два. Тај други је баш дугачак, има око тридесетак километара моста преко залива, и неких два тунела. Тунели су нешто краћи, око пола километра сваки, што је бар занимљиво, и једну лучну кифлу на северном крају, што делује скоро опасно. Али онај равни део је чиста хипноза, вода лево вода десно докле око сеже. И ништа се не помера, осим ограде, а и то као да се помера у месту. Кажу да је овде било јако много удеса док нису направили и други мост па одвојили смерове. И сад бар два камиона излете преко ограде, иако нема никаквих кривина. Чак су, неку годину касније, овде хтели да снимају неку тучњаву на мосту, за филм „Смртоносно оружје 3“, па одустали јер је осигурање тражило неку сумануту премију, јер јебига опасно је, но су из хеликоптера снимили празан мост из свих углова, тучњаву снимили негде на сувом, а онда то све саставили на рачунару.
Већ је било поподне кад смо били на пола пута преко полуострва. Тамо смо застали код неког Волмарта да узмемо нешто да поједемо, а и шта смо се већ сетили да нам фали за плажу. Тад сам први пут имао тај осећај измештености - сви дућани из истог ланца изнутра изгледају исто, прозора нема, само улазна врата су стаклена, и одједном не знаш шта је напољу. Као некакав насумични телепорт, немаш појма где ћеш бити кад изађеш.
До оног острва на које смо се намерили стигли смо око четири. Пут иде средином полуострва, и да не знаш да је море на километар-два лево и десно (или десет, како где) мислиш да си у Војводини. Кукуруз висок, једино што у сред кукуруза видиш пеликана, и што се на паркингу за ђубре отимају галебови.
Прошли смо поред оног Насиног места, јесте имају оне велике тањире, антене, неке ракетле поређане поред пута и то је то. Није неко од њихових важнијих места.
До острва се прелази малим мостом, ал' мост је помичан. С тим што се не диже, него се окреће око средњег стуба. И, наравно, морали смо мало да причекамо, макар у повратку.
Острво Чинкотиг, иди ми дођи ми. Личи на море, осим што нема плаже. Свуд около је слана мочвара, од домаћих животиња имају око 300 врста птица (што јес јес), обаде и комарце. Има 4-5 кампова, и изгледају као на сликама, нема лажи нема преваре - осим што нема плаже. Обала је мочвара за ватање ракова, нема чак ни брчкања, да им не поплашиш ловину, а плажа на ободном острву Асатиг, 2$ упад плус 6км вожње по пустари, може пјехе или изнајми бициклове... дефинитивно не замишљамо одмор тако). И нема везе што камп иначе не изгледа лоше, нема теорије да ћу да одседнем негде где ми треба превоз до плаже.
Решимо да кренемо на југ, па на шта наиђемо. Проблем је био што је ово око 120 км северно од моста, па је требало толико да се враћамо. На неких 20 км пре моста наиђемо на неки камп, те ајде да преноћимо. На пријавници смо оставили утисак, било је цике и акутних напада религије, „омојбоже имају морско прасе!“. Наравно, понели смо Мрвицу... Има прилаз обали, али за чамце. Нема плаже. Борови високи по 30м, дебели, санитарије ко у хотелу, све све - али нема плаже. Подигнемо шатор, надувамо душеке, вечерамо; кад се спустио мрак, прође и возило да запрашује против комараца. Исто има некакав превоз до плаже, ситница, двадесетак миља.
Било је места колико хоћеш, заузели смо поприлично, не трудећи се уопште да се било како уклопимо, нема гужве. Шатор смо брзо дигли, то је нешто од ових са савитљивим шипкама, технологија развијена за алпинисте, танко и лако. Дуже је трајало да надувамо душеке. Имали смо чак и сто и пар клупа, па смо тамо вечерали. И преноћили смо лепо, ето једну ноћ смо камповали, макар на погрешном месту.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), мрвица, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Хозе Бариеро, на енглеском