04-VIII-2001.
Доручковали, спаковали се, набрали траве за Мрвицу, па на југ. Ако на северном делу вирџинијске обале нема зглавног кампа, да видимо јужни. Имао сам неког појма о томе где је шта у Вирџинија Бичу, а па и јака мудрост да се прати обала. Банатска логика, терај долмом.
И видели смо један камп на обали. Али на обали реке, ту је ушће. А па нећемо се ми ту осолити, за тај камп треба резервација (!). Питам рецепционарку јел може договор са неким да се мало изманеврише, ал' знам да без везе питам, овде су места у камповима испарцелисана, добијеш плац да подигнеш шатор за омање сватове, и амин. Не пада им на памет да дижу густину изнад пројектованог нивоа, јер би их онда вероватно неко тужио за нешто.
Идемо даље. Прођемо целу риву, прво онај северни део где су приватне куће, вероватно ниједна од тих дашчара не кошта мање од пола милиона, па онда оних четрдесет ћошкова где је хотел до хотела, па мост преко опет неког мањег залива, и онда кроз још богатији крај где су куће отприлике исте али плацеви много већи а има и шуме, јер ово већ није на обали. Мада, по мапи, обала не би требало да је далеко, можда ћошак-два. И ту уочимо неки камп, уђемо, исто има све као и претходна три, и санитарије и дућан и... исто нема своју плажу, ни близу, него има бесплатан бус до тамо, што опет значи да треба да се држиш њиховог реда вожње. Па јеботе... продужимо још на југ и све пролазимо неке њиве и мочваре и одједном улетимо у неку шуметину, са горостасним стаблима, мрак, само чекаш да се појави зли вук и пита шта имамо у корпи. И ту се одједном пут рачва на два једнака друма, нигде путоказа, ничег нема. Истина, ту је била и некаква кафана, ал' нисмо ни улазили, само сам се окренуо на њиховом паркингу и ајд назад у град. Јер ту је пала одлука да дижемо руке од камповања, јебеш 200$ опреме, можда ће једном и требати, ал' за овај пут идемо у хотел.
Прошли смо двапут тамо амо Атлантском и Пацифичком авенијом. Атлантска је прва до риве, и ту су све те фасаде, то је све пицнуто. С једне стране хотели, с друге дућани и кафане. Пацифичка је дућанима иза леђа, наличје свега тога, и нека је сто пута авенија, то је стражње сокаче. Бандере са жицама на све стране, стражњи зидови тих дућана, понегде намоловани некаквим као тропским мотивима, већином сиви и никакви.
Оставимо кола у гаражи у деветој улици, и прошетамо. Одаберемо Дејзин (Day's inn) негде око десете улице. Цена, одговара. Ал' каже немају собу у згради, него у избаченом одељењу у 11. улици (следећа није 12. него дванаеста ипо...). Добро, неће ваљда бити неки ћумез. Ма не, то вам је у ствари нешто боље. Рецепционар је био пљунути Еди Марфи, и добро га је и имитирао. Све скупа, добро нас је забавио, а врхунац је био кад нас је уписивао у рачунар. Пошто се никад нисам навикао на спеловање, умем ал нисам ни вешт ни брз, дам му пасоше па нек прекуца имена. Крене он да та имена чита наглас. Како је прочитао презиме, Лена не издржи него прасне у смех. Наравно, сваки Амер који то покуша, доживљава отворени прелом језика на љ. А овај „она ми се смејала!“, онако сав ужаснут. Ма чист Еди Марфи.
Послао је неку девојку да нам покаже собу. Изашли смо на бочни излаз из дворишта, тј паркинга, и то је било тачно преко пута, па на спрату. Обична кућа, наравно дашчара, а соба... шта соба, читав стан. Огромна дневна соба, спојена са комплетном кујном, и избаченом нишом где је кауч, наспрам њега телевизор, и одатле пуца поглед на океан. Истина, преко крова другог крила куће, и није било нешто сунчано, цео дан је било полуоблачно, ваздух влажан, измаглица иако је температура преко 30. И овећа спаваћа соба, комплет купатило, ма све. Имамо и климу, директно повезану са Сибиром. Одлично. Камп не би био много јефтинији. Тј у старту је хотел два-три пута скупљи, али у кампу, колико смо видели, наплаћују мало-помало на сваком кораку. Те за електрични прикључак, те је роба у дућану око 25-30% скупља, те ово те оно, и још треба да седнеш у кола или на бус кад хоћеш да се купаш - то смо могли и овде.
Хотел није од скупљих јер није на риви него између ове две авеније.
Преместим кола, сместимо се, па на плажу. До плаже има двеста метара, од чега је последњих педесет сам врео песак. Није онако стрмо као на Негс Хеду, песак је раван. Исто има да се пређе тридесетак метара плићака, док вода не дође преко главе.
Мрвицу смо, наравно, оставили у соби. Оставили смо јој траве са полуострва, овде се нећемо набрати.
За клопу смо се сналазили. Доручковали смо у хотелу, било је чак симпатично, уз неограничену кафу и она ситна паковања павлаке за једну шољу. Седи се напољу, уз пријавницу, на два-три метра од Атлантске авеније, пролазе туристи. Одмор, боктемазо.
За ручак и вечеру смо користили кујну, кад већ има све те тањире, шерпе лонце и шта све не. У близини, иза Пацифичке, смо нашли и 7-једанаест, где смо пазарили намирнице, или смо можда отишли колима до неке веће радње и тамо се снабдели. Два-три пута смо јели и у кафани, кад смо се ужелели пице. После тога смо видели да иза ћошка има „једи колико можеш, само 10$“... ал' смо закључили да нам се у ствари не исплати, не умемо ми толико да поједемо.
Спомиње се: Јелена Средљевић (Лена), мрвица, на енглеском