Дошао опет Берт. Био је причао како његов брат има неку фарму, држи овце и козе, и како је био недавно до њега баш кад су клали, па му је фрижидер данима био пун јагњетине. Или овчетине, бемлига, ко ће знати шта им се како зове, јер називи меса су из француског и немају везе са именима животиња, који су из народа.
Појавио се са малим ручним фрижидером, у вр главе две литре, и каже донео је и нама од тога, да пробамо, све сто посто органик. Од чистог зезања га упитам „а који органи?“. Крене он да ређа - бубрези, плућа... И стварно, ни грама меса. После смо све то бацили.
Ручали смо па у Пужоа (јер никако не бисмо могли да се потрпамо у његову Алфу, башка што је кабриолет), одвезли се горе на Плави гребен, тј најближи венац Апалачија. Ту негде има чак и неко скијалиште, а и што има пута, то је туристички, да возиш полако и звераш около. Понео је фоткалицу и нашкљоцао десетак комада. Фотке је после донео, а судећи по називима фајлова, искенирао их је Лари, покушавао је да буде духовит.
Видим да већ имамо онај дебели кауч од Рика Нетера, Го има чупаве папуче у облику зечева, (... 32 речи...). И ја носим патике, да имам бар нешто осим оних ципела из 1990.