30-VII-1976.
Пакујемо се, идемо кући. Ни Соња ни Васа, ни ми нисмо имали много ствари, ми два ранца и шатор, они још мање, било је места у његовом шкодилаку. Шатор се лако спаковао, све клинове смо успели да извадимо прстима, без цимања. И то је издржало оне две олује? Невероватно. Низак, аеродинамичан...
Решили смо да не идемо право кући, него да обиђемо чувену Постојнску јаму. Кад смо кренули у обилазак, био сам довољно при себи да понесем и Практици и блиц. Бљескање је забрањено за док је возић у покрету, а било би чак и опасно, пошто су сталактити минимално подрезани, понегде ти прођу на три прста од главе. Но, у великој дворани, где је крај пруге, нема проблема. Тамо држе и концерте, видели смо велике стубове са звучницима, кажу да је акустика невероватна. Опичена сигурно јесте, ал' кад се под натрпа обученим телима, вероватно довољно пригуши одјек.
Изгледа свакако величанствено. Штета што сам имао само црнобели филм, али је то бар био мој омиљени Илфорд ХП4, који сам извлачио на 30 или 33 дина, што је довољно повећало домет блица да обасја скоро цео овај призор. Добро, углове није, ипак је ово широки објектив. Сликали смо се свакојако, прво њих двоје, па он са рибама, па ја са рибама, и на крају ми, овако.
Возио је само он, није тражио да га одменим чак ни на досадним деловима кроз Славонију. Стигли смо кући око поноћи, све како треба.
Спомиње се: Васа Шанчев, практика, Соња, шкодилак, на енглеском