05-VIII-2005.
Преподне сам шврљно до града, не знам да ли ми је уопште нешто требало или сам напросто хтео да се прошетам. Забележио сам само посету ДБА, фоткалицом.
Овај лево, неки Шошкић, је можда саставио месец-два кад сам ја отишао, био тада Кечиги шегрт; Нена је у пуној форми, а видим и ципеле шиљате као што се сад носи тамо, само нисам беле виђао. Ма, амерички смисао за боје се састоји у самопорицању. Сале (десно) исти као што је и био. Нисам сигуран да ли је доручковао, и ако јесте, да није случајно на празан стомак. Деловао је умерено весело. Ма сви су се обрадовали што ме виде, посебно Грги кад је наишао током кафе. Мислим да сам видео и Милку; остали су били којегде на терену.
Намештај је, колико видим, испремештан. Онај ред полица уз даљи зид је некад био бар три метра ближе, па су ово биле као две просторије.
За ручак сам већ био код мојих, а онда је кренула телефонија. Боћа звао са мобилног, каже он и Питон су заглавили на панчевачком мосту, стоји колона не мрда, а пиша му се стравично. Па, реко, изађи па га забаци преко ограде. Да знаш да није лоша идеја...
Но, стигну они некако, и у две реченице га ћале наговори да ми преда кључеве, што да вози још и до Кикинде кад је тако уморан, да њих двојица могу да попију (написао сам прво „д апопију“, види се Шкрбин утицај; исто ми се десило и кад сам куцао енглеску верзију). Ћале се, канда, закачио за то што ми је другар Шумадинац, вуче га то ваљда...
Но, одвезем ја то до Кикинде. Иде Голф, није да не иде, него нисам навикао да је рикверц лево од прве, тек негде из десетог поласка сам успео да убацим без набадања. Кућу сам лако нашао, Кикинда је један од оних аустроугарских градова где је троцрт рађен виљушком у пиреу - два низа паралелних улица. Ухватим прву јужно од главне, јер главна има пешачку зону на средини, и пичим док не дођем иза болнице.
То прво вече смо седели у кујници/радној соби, па је музика ишла са стоне машине. Предао сам (... 16 речи...) Шкрби шта сам му обећао, „Господара прстенова“ што сам био купио још пре пет година, и прочитао некако на силу, не иде ми, не лежи ми, није то СФ па да не сме деус екс махина, ту до самог краја може да додаје нове форе кад му која затреба, пушка уопште не мора ни да се спомене у првом чину да би опалила у петом. Он се распилавио, и изнео две најбоље ракије, „не могу“ и „нећу ништа“. Тј кад неко одбија пиће, одбиће једном од те две фразе, а онда он ускаче са „е имам баш то“.
Појавила се и теглица Нескафе Кењаре/Кенџаре, снимили ме са тим као за рекламу. Наишао и његов другар Лоранд, који је био неки кадар УН мисије у Сијера Леонеу, па је причао понеку догодовштину одатле.
Засели смо до у нека доба. Боћа је добио ћеркин кревет, а мене су сместили у приземље, код кеве му (и брат живи ту доле).
Сутрадан, кад смо устали, Шкрба и госпоја су већ поставили сто напољу, и озвучење је било спремно. Боћа је понео свој лептоп са музиком. Онда је дошао Кунта па је почео да се крчка котлић. Кунтин рецепт иде са луком, јунетином, свињским и живинским, скоро без воде, да се свако од њих крчка по 40 минута. Зачини тек пред крај. И то је све, нема ту много мудрости - како истекне 40 минута, додајеш оно следеће. То је значило да смо наизменично седели за сточићем па око котлића, мало даље у авлији, под орахом. Ложили, пијуцкали, сликали се. Изводио сам своје уобичајене акробације прстима, Питон се зблесио. Шкрба је искористио прилику да нестане некуд са картицом из моје фоткалице, и вратио се са напрженим цедеом на ком су биле све фотке досад. Форматирао сам картицу и кренуо начисто.
Кад је било спремно, наишли су још неки, појавила се чак и њихова ћерка, баш рибетина и разбацана онако на кеву (а шта би са оним фолклором... хм, нешто ту није у винклу), скупило се друштво.
Дошао и Лоранд, и... ништа, појело се колико се могло, добро је било, једном ће ми ваљда требати тај Кунтин рецепт.
Ми смо наставили да седимо до дубоко у ноћ. Боћа је ваљда остао будан, а Шкрба је задремао у столици, онако напола, и зна да сам га сфоткао како спава, и то двапут блицем, и свеједно не мрда. Душа му спава, ал' домаћин је, не може први да оде. Након још једне цигаре смо се некако смиловали и отишли на спавање, да може и он.
Нико није бележио колико смо попили тог дана, пијуцкало се мало помало од... па, негде у сред прве кафе, па до спавања.
Спомиње се: Александар Расков (Сале), Атила Герег (Грги), Божидар Соколовић (Боћа), Градивој Шкрбић (Шкрба), ДБА, Драгојло Кунтић (Кунта), Милка Петров, Невена Жаја (Нена), Питон, Таса Раденков (Кечига), на енглеском