13-X-2003.
Те вилфест, други и трећи дан.
Тринаестог увече, уместо или одмах после вечере у хотелу, отишли смо нека три ћошка даље, на пиво. У оној сали где је било наше отварање, сад се одржавао фандрејзер, тј добротворна вечеринка. Кад мало боље размислим, то је једини пут у животу да сам био на пљуцомет до некога у фраку, и то не једног, било их је на десетине. Само од одеће на њима би могло цело село да живи годину-две, накит на дамама да не бројимо. Свирао им је прави дикси бенд, на улазу је ливрејисана послуга проверавала позивнице и разводила где ко седи. После сам чуо како то изгледа - плате неку масну уписнину, од 500$ навише по особи, онда неко из добротворне организације исприча нешто, можда прикаже и који потресан слајд или видео, онда они исписују чекове, на организатора, и једу и пију и веселе се, срећни што су урадили нешто корисно за човечанство, а што ће им се избити из пореске основице. Организатор покупи паре, одбије трошкове (кошта то све, ту нема флаше вина испод 100$) и на крају остатак пребаци неком фонду који онда такође одбије своје трошкове... па оној сиротињи ако стигне неких 10%, стигло је.
Кад сам код вечере... биће да сам претходно вече узео и кашику нечег што ми је личило на некакав сос са сенфом, бар по боји. Сенфа је можда и било, али је главни састојак тога био тзв. плави сир, што је крем сир али пуштен да у њему одради посао нека бактерија, што му даје посебан шмек. Тај шмек мени из места изазива два супротна осећаја, један је да ћу одмах да га подригнем са све желудачном киселином, а други је да сам то већ урадио. Све то пре него што сам прогутао било шта. То сам заобишао и наредних година, кад је било прилике, само мало кушао тог плавог сира, и ефекат је увек био исти. Ваљда то спада у оно зашто Азијати не једу џигерицу, јер им горчи. За мене је та намирница тај плави сир.
Три ћошка узети условно, Милвоки је ту на обали, улива се нека речица у језеро, силазили смо на кеј, ишли по неким степеницама... немам појма где смо то били, ал' делује да нисмо прешли ни петсто метара. Не бих умео да нађем, иако имам неколико фотки са те шетње.
Место где смо сели је нека занатска пивара са пивницом, ево погон је одмах иза стакла.
Пиво је било... онако, пробао сам само два-три, није да сечеш вене, ни писма ни разгледнице, јер Амери то воле танко. Нема ону пуноћу укуса... итд, да не паламудим сад као што енолози умеју да се песнички распишу. Један чича је наређао пред себе читав спектар, од дункл тегет мрког до неког бледуњавог.
Близу мене је седео Пол МекНет, па сам се распитивао како то фокс на линуксу, и оно што ми је испричао ме баш одушевило, као допуна његовом предавању, и зарекао сам се да ћу једног дана то и да пробам. Да бар мало зајебем Малог меканог.
[пост фестум: јесам пробао, два-три пута, а онда од 2016. постепено преселио све своје апликације, и Бјо, и фес и StatCounter.prg и остало, под линукс. Споро, ал' сам постигао.]
Онда смо се вратили у хотел и наставили, у изложбеној сали, бескрајни програмерски диван. Лик на чијој мајици пише да је није нашао је Вил Хенцен лично.
Сутрадан је већ било занимљивије, ако не рачунамо оних неколико предавања о спајању фокса са дот нетом, или о преласку на дот нет, што сам заобишао у широком луку.
Увече је већ било много забавније. Отишли смо у шпијунски музеј, што је само пицнута кафана, сва уређена са мотивима шпијунаже из раног хладног рата - црвена диода у зеници портрета на зиду, џакови са песком, цртежи разног наоружања и алата као подметачи за клопу, необрађене греде као у земуници у рову итд итд. Симпатично, забавно, добар провод. На фоткама видим да смо Барбара П. и ја скупљали лову да се плати цех, а од присутних још препознајем Мишел К. и Марка МекКасланда.
Онда смо се вратили у хотел, узели по пиво и сели испод пасареле која премошћује приземље, а испред оног бара. Скупили фотеље и каучеве отприлике у круг, седели и зезали се. Нека од риба је приметила да је Тина заборавила своју фоткалицу код ње, треба да јој врати. Ту неком падне на ум да би Тина сигурно направила који снимак да није тако рано отишла, па да јој ми то урадимо да не пропусти. Након два-три безвезна снимка, почели смо да снимамо којекакве делове тела - Даг где је проћелав, моје надланице са палчевима преко, нечији лакат савијен да изгледа као гузови и још гомилу таквих блесавштина. Штета што никад нисмо видели те фотке.
Мајк Вејленс је био наш вундеркинд, постао је фоксовац са 16 година. Сад је већ имао око двадесет, развио се у доброг програмера а и даље био млад, луд и пун идеја. За невољу, имао је вишка пара од свега тога, па се навадио на марихуану доста више него што је нормално. Са мном је посебно желео да разговара, ваљда осетио лудака свог кова, па смо у неком тренутку понели пића и кренули низ ходник иза бара. Немам појма шта смо мислили да ћемо наћи, али он је нашао пијанино. На точкићима. Који смо прегурали ближе бару, донели неку столицу, и он је ту седео и свирао.
И гле доказа да је у хотелу свуда смело да се пуши, осим можда по неким собама. Ако није било пепељара на столовима, било је по ходницима и уопште просторима где се стоји и ћаска, ових стојећих, са песком.
Четвртог дана се све завршило, још нека предавања, ручак и разлаз, разлетели се кућама.
Једно од предавања за памћење је одржао Тед Рош (он, Кристин, Даг и Дела су написали „Хакерске гајде“) на тему требљења хтмла из Ворда од глупости и смећа. Треба свима, јер сваком кад тад такво ђубре слети у тањир, и сваком ће затребати прецизна лопата да то очисти, по могућности аутоматски. Дакле ахаааа, нисам ја једини који пизди на количину просеравања и шпагета од ознака које ово велепоштовано гованце прави, и немам само ја тај проблем. Одмах ми је било боље.
Спомиње се: StatCounter.prg, Бјо, вилфест, Кристин Пеисер, Мајкрософт (Мали мекани), Тина Дајамонд, фес, фокс, на енглеском