Сад (марта 2023.*) читам којим је то редоследом ишло. Кренуо јуче Тито да посети Гадафија, па се скупила врхушка да га испрати, на војном аеродрому у Батајници. Кад је овај одлетео, разлаз, а Џемал Биједић у Лирџету крене за Сарајево, да стигне на седницу босанског ЦК. „У 10:54 авион је изгубио везу са контролом лета у Сарајеву и Београду, а према налазу државне комисије за испитивање узрока удеса, грешком пилота или услед квара мерних инструмената, авион се удаљио за око 6 километара од процедуром предвиђене путање, након чега је услед снижавања висине лета испод прописаног за овај сектор дошло до несреће — ударио је у планину Инач, у близини села Бјеловићи, код Крешева.“
Верзија која је кружила већ данас је гласила да је нађена црна кутија, и да се на снимку чује „ај дај сад мало ја да возим“. Увек смо били брзи да смислимо виц.
Ових година ни не знам где смо излазили. Лети је то углавном била башта хотела, али зими... оно што је наследило некадашњи диско, у некој сали у старој кући на крају главног сокака, није дуго трајало, можда само зиму 74/5, то је држао Слеш. Ту смо већ били добри другари, па му је чак и Арпи испричао како му се на старом месту увукао у кабину, стајао тамо иза гомиле окачених капута (од свих оних који нису хтели да се бакћу са гардеробом), па кад је све био готово, само изашао, скинуо главу са грамофона и тутањ напоље. Слеш је био убеђен да су то неки духови, јер зна да је закључао кабину за собом... јесте, на крају, али у међувремену је била откључана, није за свако пишање закључавао.
Наплаћивао се улаз, простим правилом: плати па уђи. Никакве приче да си само изашао да купиш цигаре и сад се враћаш нису палиле. Ако ти понестане, греби се, ако ти је до свежег ваздуха (а имали су ону велику усправну нафтарицу и ложили су жестоко), ено ти мала авлија иза. Није била нешто, можда три са шест на ширем крају, ни два на ужем, ал' је била довољна. Свуд около зидови, а иза дужег зида, не нарочито високог, је била авлија од цркве (православне). Код тих цркава има неко правило, ваљда апсида мора да је на исток. Плац не мора да буде паралелан са зградом, али овде скоро да и јесте, што је онда направило кривину у тој уличици. Главна улица такође скреће да би пратила обалу реке, па су тако црква и ова кућа, иако једна другој иза ћошка, имале заједничку ограду. Могли смо да виримо преко кад год смо хтели, и десило се једне вечери да је око цркве ишла нека процесија, напред поп са оним димним лончетом, за њим неко са барјаком обешеним о знак смрти, и онда њих четрдесет за њима. Чему то и зашто скоро у поноћ у сред зиме, никог није било брига. Само је неко викнуо „е гле трче око цркве!“, и одједном се то претворило у посматрање трка формуле један, са све навијањем.
Но, завршило се и то и онда више нисмо имали такво место где су сви. Једним делом се сцена преселила у нови, као, диско бар у подруму хотела. Простор и даље постоји, али данас је тамо само простран ходник и предворје за вецее, што су урадили кад су се батргали да стекну трећу звездицу. Тада је тамо опет неко држао диско, није Слеш а није ни неко од његових претходника, могуће да је био Трле а да нисмо ни знали, јер је гужва била толика да је једва пиће успевало да се дотури, а камоли да се види где је диџеј. Ни не знам где му је био пулт.
Постоји прича да су неки у тој гужви и диму и гомилама капута (или под гомилом) по буџацима успевали и да се појебу, и верујем да је тачна - немогуће да ником није пало на памет, а сасвим изводљиво.
Место је имало и надимак, звало се Рупа.
----
* а ово ме подсетио неко на Бурундију, након што сам био окачио, на теми „историјски фрагменти“, причу од 02-XI-1993., „Дај неку цртицу из живота оног дама кад је погинуо Џемал Биједић.“ (са све трипфелером)