март 1977.
Слабо се чега сећам из овог периода. Једина вест коју могу поуздано да сместим у овај месец је да је наставно-научно веће на математици укинуло смерове. Јер нас је на рачунарском смеру било четрдесетак, а на просветарском четворо. Делом због тога што је програмирање било популарно и обећавало бољу будућност, а делом и због тога што на рачунарском смеру није било алгебре три, него смо уместо тога имали Нумелу.
Е сад како се то завршило, та нагла промена курса, нешто се слабо сећам. Да ли смо те рачунарске предмете могли да полажемо већ у априлу, или смо нешто тога слушали још мало, изем га. Априла и маја смо тако имали доста слободног времена, па сам понекад виђао факултет и Борсалино отприлике једнако.
Кад већ спомињем нумелу, за ову формулу је професор изабрао баш ова слова за индексе и променљиве, само зато да би звучало смешно. Упалило је - реконструисао сам је у алату за запис једначина у ОпенОфису чак 2010. што сам могао јер сам је знао напамет. И није упалило - немам појма шта је шта у њој и чему служи, нешто се ту рачуна око матрице, сад да ли се решава као систем једначина, или се вади ајгенвектор, ко ће то знати.
Из предмета „рачунске машине“ смо чак имали и нешто електронике - не баш са напонима и облицима импулса, него логички, типа како од кола која раде ове логичке операције сложити нешто да ради баш ту и ту операцију. Најзабавнији су били или/или, односно степенишни прекидачи, што захтева три жице за два прекидача. Е онда смо прешли на три, па на четири прекидача. За пет би нам већ требало превише папира и већи сто, нисмо ни покушавали.
Славе и ја смо мало појачали собу - сад је већ он почео да кува, пар пута смо скували по лонац пасуља и разваљивали се од клопе. Имали смо и залиху пивских боца, не превише, ал' боље имати, то се кауцира. Да не бисмо плаћали кауцију, кренули смо са једном боцом, па онда следећи пут кад уђемо у самоуслугу спустимо ту једну боцу у ону велику корпу где се одлажу донете боце, ал' гледамо да звецне двапут, па изађемо са два пива. Тако смо стигли до ваљда четири.
Нашли смо негде и кари и аџишио. Кари је био из „комбинирајте окус једи з штириинпедесетми зачимбами“, сад бемлига је ли била Дрога Порторож или Колинска из Љубљане или неко трећи. Аџишио је био наводно оплемењена со, и оно јесте имао неки шмек, а реклама је тврдила да је тајни састојак „аџиномото брутамата“. Четрдесетак година касније се испоставило да је Аџиномото фирма која је то извозила, а тај састојак је (моно)натријум глутаминат, чест састојак у источњачкој кухињи, и основни састојак вегете, дакле ништа тајанствено. Ал' ето, били смо вољни да пробамо којешта.
Кари је био неки посебан. Пробао сам касније десетак других врста, и сви имају и боју и шмек, ал' онај један састојак што је овај имао ми увек фали. Сад да ли је то ангелика или тамаринд, не бих знао, ал' фали.
Спомиње се: Борсалино, вегета, Славољуб Томић (Славе), на енглеском