Нина положила возачки. Тест је био лук и вода, што већ знамо, а за практични део је оборила испитивачицу с ногу, јер је возила королу, са ручним мењачем. Ова можда ни сама то не уме, врло вероватно. А тај практични део се састојао од вожње око блока, значи скрени десно четири пута, једино је улазак и излазак био улево, те још и паркирање.
Док смо чекали да је прозову (морао сам ја да је возим до тамо јер, јелте, нема дозволу), трећи ред иза нас је такође седео неки отац са ћерком. Ова је читала неку подебелу књигу, после сам погодио коју, јер је дошла службеница да је нешто пита, или да јој уручи готову дозволу, шта ли, и ословила ју је са „Трилијан“. Дакле, то је сад име, нек нам је Даглас Адамс жив и здрав.
На УАу:
Паде ми на ум да ми се пепео помеша у бетон за кафански под, па ко дође може да попије једну, на мене. Може и кафани добро да крене.
У ствари је гугао укротио рекламе на мрежи. Добијеш место величине поштанске марке, реченица и линк, и не више од четири таква, и приде један или два спонзорисана линка. Нико не виче на тебе (због чега не слушам радио у колима, и цела породица има рефлекс да ућутка теве чим крену рекламе), нема више да жмига, плеше, скаче и повећава ти прегледач - све то је скоро нестало.
Ех, да, та срећна времена кад је гугао кротио рекламе...
И, на крају, читајући даље дневне поруке, установим да смо се ове године претплатили на Харперс. Нисам се слагао са бар две трећине чланака, али је то бар било занимљиво за читање и добрим језиком писано. Није било да се „рекох му 'ајде' а он мени 'ма немој'...“ замењује блентавим „ја као оно 'ајде' а он оно као 'ма немој'...“, или, још горе, да уместо „сада ћемо отворити прозор“ убаце цело „а оно што ћемо сада да урадимо је сада ћемо отворити прозор“, као ни осталог сличног просеравања. Кад је истекла година претплате, нисам обновио. Нису имали толико да кажу.