22-XI-2008.
Ујутро смо сели у королу и отишли у Андерсвил. Били смо кано Ђетић кад се у шуми осере па угази, „своји на своме“. Извадили смо канистер са водом и плински решо, збрбољили (инстант) кафу, сипали је у нове металне шоље, право ренџерски, и напросто уживали у пејзажу.
А онда смо почели да крчимо. Пробили некако стазу низ падину иза куће, ка потоку. Открили да доле у потоку имамо једно огромно дрво, предивно. Поток у ствари обилази око дрвета, делом му чак тече кроз корен, и ништа му то не смета. У потоку ни нема много воде, да то протиче кроз црево, не би бацало ни два метра на пиштољ. Агентуља је свеједно мислила да би, ако мислимо да једном продамо, могло да се напише „пастрмке у потоку“. Оно, вода јесте бистра и лепа, ал' то чак ни не жубори. Можда оног дана кад се топи снег, ако наиђе.
Већ сам видео себе како тамо седим са лептопом на дрвеном столу, а сигнал ми баца параболична антена иза куће. И то је неки план.
Фотка је буџена, то је тако изгледало можда у сутон, и у мојој глави. У ствари, и небуџена фотка би можда овако изгледала да сам имао чим да обрађујем сирове фотке из Фујице, ал' софтвер који је са њим стигао је био баговит, правио би ту и тамо неке мртве беле пикселе, па сам се окануо ћорава посла и пустио га да ми прави џејпегове. Не знам зашто сам увртео себи у главу да је његов сирови формат интерна ствар и да никакав други софтвер то не би умео да обради, као да већ десет пута нисам налетео на супротно - да оно што фирма тврди да мора баш њиховим алатом (развијачима, резервним деловима, софтвером...) у ствари нема везе, има још десет начина да се то уради мимо тога. А штета, доста фотки је могло изгледати много боље. Но, јебига.
Доста смо радили, мада без везе - још немамо неки план шта бисмо. Испод куће, на падини према потоку, баш наспрам тог дрвета, имамо темељ, полуукопан, отприлике девет са девет. Подзид је бетонски. Наравно, пуно је ђубрета, највише флаша и срче. Са друге стране долине, улево иза дрвета, се налази и трејлер парк, и тамошњи клуб алкоса се у ствари састаје овде. Седе ваљда на горњој ивици, доле пишају и бацају флаше, са друма их нико не види. У темељу расте и неко дрво, то сам почео да сечем, оном једном ручном тестером што смо купили још децембра 1999. да насечемо сувог из околне шуме па да заложимо у камин. Та се тестера вала и користила, док смо сређивали кућу, и још сече као блесава - оригинал америчка производња, није кинеско ђубре. И стварно, лако је ишло, посекао сам и нешто такво што расте уз кујну.
Нисмо ни понели нешто много алата - ашов/лопату (оно америчко, полусавијено, где држаље улази пола метра у ушицу), мачету. Мачета је испала срање, ем је тешка па треба имати зглоб и мишиће, ем је од тако килавог материјала да би могла да се оштри сваких десет минута. Кинеско ђубре из Волмарта.
Како је лепо слушати птичице, и детлића док смо ручали, уместо млазних ловаца.
Обишли смо и онај други троугао, с којим нам се плац додирује углом, на потоку. Тамо је неки торнадо, ко зна кад, пообарао неких седам осам борова. Било би ту грађе за добар плафон. Почели смо да размишљамо како би било да направимо џакару, кућу од врећа са земљом. После је набавила и књигу са детаљним описом трикова како се то ради. Може свашта да се направи, мало би изгледало као да је на Татуину, ал' унутра може да буде лепо. А споља нек расте трава преко тога, шта смета.
Спомиње се: Андерсвил, решо, Фујица, на енглеском