Састао се PAFOX у Ферфексу. Пенсилванци у Вирџинији, хм. Отишао сам тамо да се сретнем са Брекс, она је редован члан, да се бар једном видимо пре него што почнемо. Договор је био да се нађемо пар сати раније, да имамо времена да се изразговарамо.
Мучио ме Форд, како сам звао свој шуљ, данима. Некад бих спавао на тепиху, где сам некако лакше налазио положај где мање боли. Учио сам, од нуле, да серем, тј да притом изазовем минимум бола. Пио сам неки раствор са доста целулозе, омекшава, научио да користим супозиторије. Све је то помагало али полако, потрајало је неколико недеља док ме скроз прошло. Те кад смо сели да попричамо, тај део са седањем није ишао баш лако.
Вечерали смо у неком ресторану ту близу код сале за састанке, и ту сам први пут натрчао на плави сир. То је млади меки сир, скоро течан, на ком је радила одређена култура - ваљда гљивична, бемлига. Тим је била преливена салата. Она је, наравно, јела салату као предјело, ал' мени никако није ишло да једем салату уз ништа. Могу мало да штрпнем, ал' кад дође главно јело, како без салате?
Плави сир ми у устима тренутно изазива два сукобљена осећаја. Један је да сам управо нешто ружно регургитирао, а други да тек треба и то врло ускоро ево сад ћу за две секунде. Заобилазио сам преливене делове и некако завршио вечеру. Штавише, уредно стигао кући, нема ни сто миља. Проблем је био само излазак из кола кад сам стигао, треба устати...
(датум овога је онако по осећају, нисам фоткао, нисам сачувао имејлове кад смо се договарали, само знам да је био уторак пред нову годину, а нема шансе да је био 27., дакле данас)
(е, ипак није ПаФокс него група за Диси...)