20-VI-2001.

Огрејало поприлично па смо кренули на базен, кад је већ урачунат у кирију. Био је баш близу, иза наспрамне зграде.

У тој наспрамној је био пар који смо крстили по Блажи Врбовићу, јер му је овај био скоро двојник. Запазили смо их по две ствари. Прво, имали су поприличан мотоцикл, таман довољно гласан да привуче пажњу а да не смета много. Друго, због неког разлога су упорно претоварали пазар из Волмартових кеса у своје цегера, ваљда да их не види неко са тим кесама. Ал' претоварали су га ту на паркингу пред станом, гепек широм отворен и свако може да види те кесе. Или су промашили тему, или је намера била нешто друго, да кесе остану у колима и онда негде другде ураде нешто с њима.

Базен је био добар. Не превелик, него таман. Без хладовине, свега пешес сунцобрана, а насеље је грађено јефтинијом методом. Скоро сва градња по Вирџинији креће од шуме, па на скупљим местима посеку само оно дрвеће које је сувише близу будућим зидовима, а на јефтинијим искрче све и после додају којекакво украсно дрвеће, лепо и ниско, нема хладовине.

Било је занимљивих ликова на базену. Прво једна што је тамо као радила, постарија али у форми, мршава, ма осукана, са оштрим лицем орловског носа, како би цртали индијанског поглавицу у стрипу, а природна плавуша, гргураве косе увек утегнуте у коњски реп.

Други су били неки Сики, цела породица, и отац ама никад није квасио косу, коју никад нисмо ни видели, увек је била под њиховом верзијом турбана, коју ко зна како зову.

И један пар који смо видели само двапут. Он црнац, висок и мршав, таман за кошаркаша. Она сићушна Кинескиња. Ћеркица, око шест година, чудна лепотица са гргуравом бакарносмеђом косом и косим очима, све то савршено сложено на једној глави.

Ишли смо често. Греота би било да смо овако јужно - ово је географска ширина Кипра - а да не поцрнимо. Ишли смо некад сви, некад само Лена и ја.

Двајшчетвртог ајд у град, ака Еберг. Пронашли смо већ алтернативни правац, не низ двајздеветку него од насеља на југ, неким брдским путем који излази на центар са источне стране. Ту се пролази кроз неке мирније сокаке, толико мирније да су буквално направили сужења, скоро препреке, нешто као пешачку зону, где не може да се вози брже од 40 км/ч. Ал' свеједно, лепше је туда, а у збиру и брже.

Паркирали се у гаражи на главном сокаку (где или платиш или покажеш печатиран рачун из неког дућана, дућанџије суфинансирају гаражу да довуку људе). Нашкљоцао се лепо.

Неколико чудних ствари. Прво, како је ово „историјски центар“. Код нас би то значило да је ово некад био центар а сад је негде другде. Не, овде то значи да је стар бар 150 година. Како рече Драшковићу Вуче, „пола сеоских тараба по Србији је старије од целе Америке“.

Друго, како их заболе на шта то личи одмах иза ћошка. Уопште се не труде да сакрију жице. Жица колико хоћеш, фасаде од голе цигле, јебо историју и пицњавање за туристе, центар се састоји само од главне улице. Тамо сам чак видео и забат изведен као цео зид, дакле не троугао него правоугаоник исте висине па још мало, са фрцоклама и шаром, с предње стране. Нечим мора да је учвршћен, то је танко, чудим се да још није пало. А можда и јесте, ко зна колико пута, осигурање плати обнову...

Ту такође нема бетонских или гвоздених бандера - још имају доста тих дебелих стабала, дакле дрво. Што онда значи да когод има хефталицу и штампач може да окачи бесплатан мали оглас. Мрзело ме да бројим, ал' према фотци бих рекао да у висини рамена, на једној бандери, има стотинак кламфи. Папира нема, давно отргнуто.

У повратку свратимо до видео клуба да узмемо нешто да гледамо. И ето још једног доказа америчког културног слепила: категорије филмова, по њима. Повратак у будућност је комедија; Острво др Мороа је СФ, Бетмен је пустоловина а Превара је, драгичка, страни. Те остатак света, што се њих тиче, може да дуби на трепавицама* али никад неће снимити ни драму, ни комедију, ни СФ, ни авантуру - штогод да раде, њихов домет је да направе још један страни филм.

А иначе, узели смо баш та четири наведена.

----

* стварно постоји тај израз: „ма све и да дубиш на трепавицама, нема шансе да ћеш...“ и онда следи нешто неизводљиво

Спомиње се: Благоје Врбовић (Блажа), Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), на енглеском