11-V-2006.
И тако, опет незапослен. Узео малу швићкалицу, аматерски тример од 20$ са пластичном сајлом, да покосим то мало травњака. Нема ту много, под магнолијом је го песак и ништа не расте. Свеједно, незапослен или не, градски цинкарош шврља крајем у свом камионету и само пише пријаве где види траву стопу високу. Стигне ти „...а у противном ће град ангажовати фирму да вам то уради и послати вам рачун са казном“.
За десет минута сам био већ пола готов. Утом излази Вил, Лесов нови цимер, и понуди ми 20$ да ошишам и код њих. Ајде, што да не, од јуче сам незапослен, ево чим завршим свој.
Вил је добричина, прилично ружан од последње саобраћајке, кад су му фацу закрпили брзо и грубо. Његова крстарица, нешто са флашгордоновским крилцима, из шездесетих, што не иде на технички јер се броји у антику и има специјалне таблице, је паркирана страга. Мотоцикл на ком се слупао је такође био тамо две-три недеље, док га није продао.
Завршио сам код себе, па отишао код њих да уштекам продужни, и одрадио посао. Нашао уза зид дивље јагоде - ситне, не баш слатке али невероватног укуса. Појео сам скоро све, одолевам свему осим искушења. И добио својих дваес долара, неопорезованих. Некакав знак за будућност, ваљда.
Прекидао нам интернет, нешто се збрљачило, и на крају дође лик из Кокса и замени комад кабла од кутије код ивичњака до нашег зида, али га је гурао кроз комшијину цев и онда је узео неко ашовче да га мало укопа тих пар метара уз комшијин темељ. Кад тамо, а оно све сам корен од наше магнолије. Тако да смо квит - његов корен код нас у авлији, наш корен под његовим травњаком.
Отишли 13. до Ричмонда. Купили овај пекач за мини пице, одмах их прекрстили у пициће, напекли гомилу и већину појели одмах.
Рикардо гледа неко студирање уз стажирање или тако нешто, и то су државне резерве и неки пројекат планирања, вођења или шта већ. Сад не знам да ли су то Вирџинијске, или савезне са седиштем у Ричмонду, или је то неки регионални центар... очин ће га знати. Сад је само битно да добије одговор што пре, да знају куд да се селе - другде у Ричмонду, или да иду у Вејл Сити код Хозеа (тј Криквуд... адреса им се води да су у Криквуду, а кућа је у атару Вејл Ситија, а оба насеља су приградске спаваонице јужно од Вашингтона).
Од свега тога, срећом, није било ништа.
Мање више свуда по кући смо поизбацивали жаруље и ставили цевуљаге, те неонке са изувијаном цеви. Нису лоше, троше можда упола мање струје него ове вруће, и дуже и трају. Осим што најдуже трају оне што смо прве купили - једна још из 1999. још увек ради. Ове што смо покуповали у последње две-три године су већ кинеско ђубре, па која опа која тропа. Једна упорно одбија да цркне а одбија и да ради, засветли напола, нешто љубичасто розе, и ни макац даље. Кад је почела да цркава, још је и успевала да се искобеља из те розе позе и да засија пуним сјајем, ал' то је трајало месец-два и отад тако, ни тамо ни овамо. Нашли смо јој одлично место - изнад степеништа. Ту баш ни не треба права сијалица, јер како немамо врата на великој соби, разапели смо некакву завесу, али изнад те завесе пролази њена светлост тачно на наше јастуке, па сија право у очи. Сија и ова али довољно слабо да не смета. А над степеништем није згорег држати упаљено светло, јер ако треба ноћу сићи, некад је тешко наћи прекидач. И тако је та сијалица остала тамо, и ко зна, можда и данас ради.
Проблем са цевуљагама је што су дуже од обичних сијалица, а произвођачи светиљки се још нису прилагодили томе, па је на практично свим стоним лампама абажур кратак. На свом радном столу сам чак импровизовао продужетак, залепио четири цедеа, да ми не пичи баш право у очи.
Спомиње се: Лес Пол, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Хозе Бариеро, на енглеском