Летовање у Бралићима, са још четири породице. Наговорили нас на брзину, тако смо и изнајмили шатор од АМСЈ, нешто црно без пода, са дрвеним клиновима, ту су спавали возачи кад иду на дужи рели. Остали су отишли дан пре нас, а ми смо негде у Пожешкој стали и набавили још и душеке, на шта ћемо да спавамо. Сустигли смо их у сутон, на Партизанским Водама. Душеке нисмо ни распакивали, донели су нам сена, нагурали то у шатор, ћебе одозго, шума мирише, поглед на језеро. Величанствен спавањац.
После смо, у Бралићима, купили већи шатор од неких Пољака. Тада сам упознао Вецу и Снецу (није тачно, знали смо се још од 1965. али је у неком смислу ипак тачно), наши очеви су давно пајтоси са посла. Од пет жена, четири су се исто звале, па кад један мод мужева викне своју жену, одазову се све четири... до отприлике другог дана, после ниједна. Морало је и образложење, шта то треба и зашто. Та промена навике никако није лежала ћалету, он је навикао да зове, да му дођеш, па да ти тек онда каже шта је хтео. Требало ми је добрих двадесетак година да укапирам шта ту не ваља и да почнем да га гњавим око тога.
Камп је био минималистичко срањце. Ни ваљаног вецеа - дрвена кабина над рупом. Било је текуће воде, једна славина на крају цеви, прикачена уз ограду од наслаганог камена, ништа бетон. Камп је био приватан, некоме се посрећило да буде власник комада камењара на правом месту, ни 100м од мора. Уредио га је минимално (тј веце мора да је био одвратан, ал' на то смо навикли, на јавним местима је ретко где ваљао). Било је нешто хладовине... можда за мачку. Шаторе смо поставили у круг, а неко је имао добар комад падобрана, па смо то разапели од шатора до шатора. Свила се добро пакује.
Увече смо одлазили до оближњег ресторана на плажи, мували се и зезали, шта смо већ налазили. Имали су занимљиву игру - чуњ, у ствари облица дуга око 25цм и око 5 у пречнику, окачена о дужу летву привезану за кров терасе. Други такав чуњ стоји на бетонској плочи, неких 70цм лево од овог. Треба да гурнеш висећи чуњ тако да опише три четврт круга, висећи на свом канапу, да удари други чуњ страга. Познавање клатна, зајебана работа.
Један од аутомобила у каравану је био Ситроен Ами, најсмешнија кола у васељени, ако се заборави спачек. Кров му се завршавао негде изнад средине хаубе пртљажника, па је зато задњи прозор био нагнут уназад. Огибљење му је било чудесно, на ваздух, и имао је посебне мишелинке, које су увек изгледале мало издувано, али је с лакоћом извлачио сваку кривину. А мотор мањи од фићиног. Изнутра је био пун оригиналних трикова, мењач у сред табле, док су свим познатим ми колима био на поду или на волану. Седишта скроз удобна, врата се отварала и затварала глатко - све скупа, све што спада у много већа кола. Штос је, како сам сазнао деценијама касније, био у томе да се употреби што више делова од других кола, да буде што јефтинији за производњу. Тај кров је био од ајкуле, тј ИД-19. Отад сам се нешто залепио за та француска кола.
Цитат месеца: „пуно небо звезда, и ту и тамо погдекоји месец“.
Поред нас били неки Пољаци па смо од њих купили шатор. Жут, двослојан, простран. Углавном смо с њима говорили руски. Није им било гадно, у иностранству су.
Пита један од њих како можемо да радимо кад је овако врућина. Сви наши у глас: "ко ради?".
У повратку смо ноћили једну ноћ у Котору - под новим шатором - и једну у Дубровнику. Нисмо се враћали у каравану, јер су неки решили да остану дуже, неки исто да се провозају обалом. Мислим да смо ноћили и негде успут, фића није могао брже, вожња преко Босне би трајала десетак сати. Можда код Мостара, ко ће то сад знати.