Отприлике у ово доба су дошли октобарци - Моркец, Боги, Шиме, други кувар, молер Марковић и још неки. Било нас је штогод вишка, јер смо још имали неке из лањске јануарске класе, који су чекали скраћење или ванредно или шта већ, па да се скину и оду кући. Проблем је што смо овде тако добро склоњени да нема шансе да се ухвати веза за тако нешто, сви заборављају на нас, па нас је било мало више а још увек нико не иде на одсуство.
Био је ту и неки мали, скоро неписмени Македонац, керовођа. Потпуно слуђен и необавештен о свему, једва се сналазио и са тим што је имао да ради, да храни оне две џукеле и да их повремено изведе у шетњу. Имали су поприличан кавез, могла би два медведа ту да станују, и добро су и храњени, само им је било досадно. Он је најчешће цепао стражу, јер смо ми сви имали доста слободних сати након ноћних смена, које су нас качиле сваку трећу ноћ. Кад би загудио ветар, он би гледао да се што више утопли, и стављао би по две поткапе и два џемпера, дугачке гаће, и каже све у реду али стопала му зебу. Где стопала, човече, па у овим чизмама можеш да газиш и газиш и да ти никад не буде хладно. Не зна, каже, троје чарапе је навукао... Ајој, скидај то бре, пресекао си себи крвоток, добро да ти се није нешто десило, наравно да ти је хладно кад си затворио грејање.
Нисмо имали пожарног, нема других јединица овде, није то касарна па да дођу други да нам ноћу нешто украду. Дужност буђења војске је падала на тог једног стражара. И овде одавно није био ред да се упада у спаваон(иц)у и урла „устај, војско“, него се само давао знак звонцетом. Знајући да газда неће устати пре доручка, устајали смо полако, ишли до купатила кад ко стигне, не ваља ни тамо да правимо гужву, и све бисмо то обавили и поседали за сто тачно на време. Боги, међутим, кад је први пут био на реду да стражари ту јутарњу смену од 6 до 8, није био обавештен о свему томе... па је мислио да га нисмо чули кад је звонио. Па је кренуо да звони озбиљније, три дугачка звона. Што је био знак за узбуну, што смо сви знали, и обукли се и распоредили на своја места за два-три минута. Кувар је, како му већ пише у дужностима, дошао газди пред врата да рапортира. Овај бунован устане, гледа шта је, а овај „друже водниче, људи су распоређени на своја места за случај узбуне, чекају наређења!“. Овај се усрао, ко је дао узбуну, јесу ли звали из Сплита право у рупу, како он то не зна... Трајало је добрих пола сата док се рашчистило да смо сами себи дали узбуну из нехата, да нико од официра ни лук јео ни лук мирисао, Сплит нема појма...