Након омање контроверзе око нашег филма (нешто опет неко политички укриво схватио, ал' прдеж у фењеру), Бају и мене позову на телевизију Нови Сад, да попричамо са Желимиром Жилником. Што нас је изненадило, мислили смо да је већ заборављено. Не сећам се ни како смо отишли, нашим колима или бусом - он кола није имао. Стигли смо тамо у тихо, облачно, влажно и магловито јутро, ваљда између десет и једанаест, и упутили су нас како да га нађемо.
Жилник је био, и још увек је, легенда. Не баш енфан терибл, више један од културних прегалаца из шездесетих, који још увек чачка где систем не воли па ако негде пукне пукло је. Неке филмове су му цензурисали, неке забранили, и ето њега као директора неког програма на покрајинској телевизији.
Седели смо у кафетерији сат два, мало обишли студио, причали му како смо то снимили, шта би са оном критиком на крају и шта сад. Ниједан од нас није више ништа снимио после овог (осим Жилника, наравно).
Можда недељу пре тога смо се верили. Ишли смо с мојима у Београд и купили јој леп веренички прстен, и бурме, које смо носили на левом домалом прсту - премештају се на десни током венчања. Ту су се негде срели моји и њени и морао сам строго да пазим да ћале не одвали нешто, а и Ома исто тако, и ајде добро је прошло, одахнуо сам.
Наравно, ја сам возио а они су пили.