Били смо већ двапут на плажи - у понедељак и јуче. Успели смо да убедимо Лену да иде, и не само то, него јој се чак и свидело, упркос томе што је нешто зазирала од воде, као нешто зимљива, па ју је још нешто и штипнуо неки рак (што је једини случај што знам откако смо овде на мору - баш има среће). Одемо тако око шест поподне па се враћамо у сутон, што је засад још увек поприлично касно. Ејмили проводи распуст овде; део времена проводи код Реина и Фрејс, део код нас, па се и зарад ње иде чешће на плажу, мада идемо одвојено. Јуче смо се скоро случајно срели на плажи - они су кренули пола сата раније све мислећи да ми не идемо; ми се напрасно решимо да кренемо, и стигнемо тамо десет минута пре њих, јер су они свратили на још два-три места (Нина пазарила купаћи).
Узбрала је и први краставац. За разлику од краставаца које памтим из младости, који су умели да горче ако се не заливају довољно, и од којих се обавезно подригивало, ови немају те мане (иако је произвођач семена Берпи, дакле Ригало), а ни љуска је глатка, нема оне бајаги бодље. А није ни ситан. Још ћу заволети краставце, додуше никад као она, то је недостижно. Кајенске папричице лепо напредују, дужину су трефиле, сад још боју.
Роштиљали нешто данас, ал изгледа на брзину док није упекло сунце. По фотци ми изгледа да је било бар четири фунте врата и то изгледа без костију. Срећа наша што овде више цене говедину па је свињско јефтиније... Док сам ја потпаљивао, Нина је отишла да покупи Лену са јоге. То је ту близу, у тржном центру, који заузима пешес хектара, а и то близу је у ствари цела миља. Ма, Америка, свашта има само близу нема.
Башта на улици све лепше изгледа. За оних петнаестак минута, колико дневно будемо тамо, понека госпођа стигне да застане и похвали како то лепо изгледа. Једно 200м низ сокак има једна кућа где је права ботаничка башта, нема места где коров да никне, али слабо пролазимо осим колима, па не стигнем да погледам. Један комшија на ћошку, неки Флојд (тако му пише на таблицама његовог розе комбија, иста боја као онај аутобус, има перионицу кола три ћошка даље на главном путу), пошто је на ћошку има авлију и поред куће, а не само испред и иза. Он је баш баштован - видели смо издалека да је направио неки рам висок преко два метра и да му нешто расте по њему. Мислили смо краставци, па смо се једном прошетали, кад оно пасуљ. Мало смо завирили кроз тарабу, и кроз прорезе се види да има доста парадајза и којечега, можда цео ар баште. Ал' споља се ништа не види, само травњак.
Амерички травњак је еколошки минус - убија онолике друге биљке. Само трава, чак ни маслачак не подносе, има да се купи посебан отров за њега.
У броју два се појавили мајстори, да среде за следеће станаре. Изнели су крша онолико - чак органског ђубрета. Срећа што су то изнели у среду, а ђубре се односи четвртком, па су се муве скупљале само једно поподне. Било је свачега - неки телевизор од пре 30 година, сто са три ноге (једна фали), странице од неких комада намештаја, мањи теписи... неко је канда јавио овим избаченим станарима да је то изнето, па су свратили и одвадили нешто са гомиле.
Иначе, радња ради и даље, још увек се иза куће повремено састају по два возила, неко пређе из једног у друго, и за два минута разлаз. Нисам сигуран да су они, не препознајем баш возила. Личи на старе муштерије и уходано место, можда са другим добављачем...
Она докторица са Дедиња је свратила је и до Амстердама са екипом, каже Дејвид да су намучили и њега и Јана, доста су захтевни, али су отишли импресионирани. Али то није једина клиника из Београда која је свраћала на штанд. А долазили и неки Бразилци. Могуће је и да ћемо морати ускоро да преводимо и на шпански и на португалски.
Пише ћале да су моји одржали 35. матурски парастос, па су писали Бајлу да и њима пошаље групну фотку од IV5пп, ипак познају доста њих па да виде кога ће све препознати. И ја сам се издиванио са Јасмином Влајин, каже да јој апотека није више наспрам Бангрове зграде, него се преселила ближе граду, отприлике где је некад била дедина кафана. Они су се пак чули са Вецом и Снецом, кажу Вецин муж се опоравља, криза је прошла.