11-VII-2009.
(... 116 речи...)
Дуго поподне на плажи, до осам увече... јер ем смо довољно јужно ем је летње рачунање времена, сунце залази око осам. Нас двоје смо се прошетали дуж плаже ваљда километар ипо, док су Ендер, Ејмили и Нина остали на нашем делу плаже. „Бућнемо се двадесетак минута, па онда шетња обалом док се не просушимо. Гледамо галебове, рачиће, дебеле Амере, а некад наиђе и поворка пеликана, ако утрефимо кад им је вечера. Просушимо се па назад, буде скоро мрак док се вратимо. То ми изгледамо тамније спрам неба а при ниском сунцу. Оно, поцрнели смо по лицу, коленима и раменима, ал' стопала да нам видиш, тачно се види ко коју обућу носи. Она има негатив од сандала, ја од кломпи.“ (ово сам пар дана касније писао ћалету).
Ово сам снимио док смо пролазили испод дока. Види се да Амери имају дрвета и дрвета, и то јаког и дебелог. Прошетали смо после и до јужног краја, све до ограде од бодљикаве жице, која дели плажу од неке водоземачке базе (амфибијска, тако пише, само не знам беше ли војна или морнаричка... а ако морнарица има своје авионе, не бих се чудио да авијација има своје водоземце).
Тај Сендбриџ је још једна градска плажа, само је доста јужно, девет километара од главне, а и сам је доста дугачак, два-три километра. Отворен је за приступ на крајевима, ту има и тушева и паркинга и настрешница са клупама, а између су приватне куће, нанизане око пута који прати плажу. Плажа испред тих кућа је исто јавна, али треба знати где прићи, не може кроз туђе двориште, свеједно што ограда углавном нема или су више за украс. Испочетка смо се паркирали на северном, ближем крају, али је чак и ту изгледало као да је штогод гужва, мада на овој плажи туриста скоро да ни нема, ово је за (нас :) мештане. Онда смо прешли на тај даљи крај, где гужве скоро да ни нема. Паркирање се, као, плаћа, ал' плаћаона се затвара у 17, кад се ми тек договарамо да кренемо, а ионако бисмо као мештани платили неки симболични долар или два, платили смо ионако кроз регистрацију кола.
Да се не бих пресвлачио, тачније да не бих завршио са песком у гаћама, обично бих напросто престао да се квасим бар пола сата пре поласка кући, а на седиште ставио неки од пешкира, и тако бих возио до куће. Гаће би, наравно, још увек биле влажне, али није проблем, клима у Короли није тако жестока. Проблем је био кад свратимо у повратку у Волмарт на Нимоу, јер би тако влажне биле одличне за смрзавање док пролазимо поред хладних витрина. Овом приликом сам успео да заборавим да стрпам те кратке чакшире у кола док смо се паковали, па сам их приметио у огледалу кад су спале са крова и задржале се на стражњој хауби. Стао у крај, покупио, нема штете. Нарочито што су у џепу биле дозвола, картица итд.
Стиже први парадајз, прави домаћи, већ смо двапут јели салату, а од краставаца четири пута. Е сад треба да кренемо да нађемо шунку. Договор је био, јешћемо опет шунке кад будемо имали свој парадајз. Ако треба, вожња до Ајвора, то је неких 30 миља одавде, са тамошње адресе је претходна шунка била.
Ендер продао плави кавасаки, онај што је тресао као култиватор, а у међувремену спрема још неку хонду. Машину је добио скоро будзашто, јер је једва палила. Раставио, опрао, ради... али не вуче. Нађе квачило за 50$ - неко купио па није турио, па да не баци, ново је 250$ - и сад машина вреди око 2000$ а уложио је 600$ и један дан рада. Но, од муштерија се досад јавио укупно један, а и тај је више био да му плаче на рамену него да исповрти паре. Свеједно, сваки се продао кад тад.
Јавља ћале
Прекјуче смо коначно монтирали климу. Ставили смо је изнад висећег елемента у радном делу кухиње, а спољни део на зиду тако, да одвод кондензоване воде улази у сливник олука на углу код купатила. Како смо очекивали, и није толико скупо. Анкетирао сам две три трговине и ова варијанта је испала најјефтинија, мада су у свакој продавници климе од истих произвођача. Комплетно са монтажом је изашло 22.000 динара, што у девизама износи (по данашњем курсу) 330$. Немамо још шансе да га испробамо. Нити је толико хладно да укључимо грејање, ни толико топло да хладимо. Има дана. Монтери су била два младића, Горанина генерација из Змаја. Нису се сетили по имену, али кад смо им показали слике, сетили су се Горане. Они су из VIII-1. Сад за нужду имамо три могућности: плин, грејалице на струју и климу.
Е да се и ви мало навикнете на дебелу ладовину :).
Клима је одлична, чак и кад се не навије да дува баш нешто јако хладно, за спарне дане, јер суши ваздух. Кад је спарно, па се узалуд знојиш јер неће да испарава, клима је спас. Сад откако имамо ову машину што кондензује воду, видимо да је влага унутра углавном око 33-39%, чак и кад је напољу била магла.
Само држите затворена врата док ради, да не ладите авлију*. Нарочито кад је спарно - доста енергије оде управо на кондензовање воде. Нама се сад нешто повећао рачун за струју откако раде и Аладин и Водолија (тј клима и та машина што хвата воду), али не баш онако фест - јер што овај други кондензује, овај први не мора, па хлади ваздух уместо да скупља воду. Једно време нам се та наша вода осећала на жабокречину, па смо испирали машину онако према упутству, хидрогеном, и буде све у реду дан два кад оно опет. Док на крају нисмо приметили да се то догађа кад допунимо прихватни резервоар водом из водовода. Канда нешто из те воде лоше реагује са неким од филтера. Откако не допуњавамо, вода супер - температура тек нешто хладнија од оне наше воде са бунара, а укус је више онако на изворску. Има у прихватном филтеру неких зрнаца минерала па то помало отпушта, тек да да укус, да не би била као дестилована.
Лена данас ишла да се слика за годишњак, и покупила и незванични извештај о резултатима на крају године, чисто да провери да нису нешто убрљали - па, јесу, али не утиче превише. Фали јој ваљда једна година француског, и нешто као да јој нису уписали испит из енглеског 2... но свеједно, и тако је пета у рангу од њих 596 у генерацији. С тим што је њен другар Чак исто вуковац, са просеком 4,0 (овдашња скала је од 0 до 4), па је 57. Како је то могуће? Па, ови напредни и ојачани течајеви се рачунају јаче, па је Ленин просек 4,435. Од 24 потребна течаја за матуру, већ је прешла и положила 28, тако да ће сад цела четврта година да јој буде као цубок :).
Петнаестог сам био понео Фујицу кад сам ишао да покупим Лену са јоге - нешто превише фотки имам са тог паркинга - па сам је сликао са инструкторком. Та инструкторка је онако баш симпатична, али је невероватно како се измени пред објективом, на свакој слици нешто глуми и то из лоше комедије.
На УАу неко прича о старој апликацији која је била спора као шлогиран пуж, јер је преоптимизована - једна табела је имала чак 59 индекаса. Кад се табела отвара, за сваки од њих треба довући по један блок од 4К само да се прочита заглавље, а онда опет за сваку операцију треба довући бар толико блокова да се индекс прочита, и уписати можда и двапут толико кад се слог снима.
да ми је буџет отворен било би посла онолико. За невољу није а видео сам неколико примера кад исправка на месту А доведе до тога да нешто отпадне у тачци Б :-(
Стварни проблем је што ти то испомера мозак и 'подомаћиш се'
Живим с тим проблемом годинама.
А, мислиш програмски... аха, двосекли је то мач. С једне стране би да схватиш шта су то претходници радили. С друге стране, да је то ваљало, не би чистио за њима. Зајебано; мораш стално да сагледаваш целину.
Имао сам једном такав пројекат пред собом, и нисам узмицао код процене времена и цене - нема лаког начина да се измакнеш од ручно плетених say/gets. Муштерија је била озбиљно убеђена да је ту довољно само два-три дана да се нашминка, а морало би начисто иначе му спаса нема.
----
* ћалету ово никад није ушло у главу, и често би држао врата отворена.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ејмили Аквила, Ендер Аквила, Змај, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), УбикАгора, Фујица (Фујица), на енглеском