Стопирали назад до Новог Сада, око подне. Ђенђи је остала у Београду још неки дан. Не сећам се како смо стигли, ваљда смо ухватили неки камион. Увече, отишли на Мартовску Осмицу, фестивал аматерског филма. Званично смо обоје још били чланови ДЦ-99, па да ето неко представља клуб, мада те године нисмо снимили ништа. Тј снимио сам ја "Бусодром" али нисмо га нигде слали.
Филмови су били уобичајени аматерски бућкуриш, уз неколико наслова за памћење. Неко је пародирао Харија Џексона, "фото режисера вестерна" из Бијељине, који се и званично тако назвао и правио каубојске филмове. Пародија се звала "Смрт Шабаза", и није била ништа гора од Харијевих, само још смешнија.
Велика ствар је била "Друштво за заштиту шашавих догађаја" Ивана Каљевића. Трагајући за датумом за овај чланак, нашао сам да филм још постоји, и да је приказан прошлог децембра у Кино клубу Нови Сад, који је сад независни студио и луд као и увек. Филм је био невероватна папазјанија свега и свачега из вести и са тевеа, са све комадом снимка концерта Тине Тарнер али синхронизованог на чочек; или кад неко каже "јебем ти сестру" и види се четврт секунде стварног јебања. На крају неког лика вежу за дрво, уштроје га, скувају му муда, и дају му на кашику да проба. Неко каже "треба још бибера", на шта и он сам каже "бибера, бибера", гласом дигнутим за октаву.
Таква звучна екстраваганција је већини нас била преко главе. Супер осмица јесте могла да има звук, али ем треба камера, ем треба и звучни пројектор, а звук је ишао на узану магнетну траку између перфорације и ивице (или слике?) што је коштало као ђаво и већини било недоступно. Већ је пројектор са тачном брзином био нешто, јер бар звук са траке не би много отишао у опсајд (да, тако се говорило).
Иван Каљевић је после направио каријеру, можда не као режисер, али је био уредник филмског програма на РТБ (или је то био Зеленовић? - не, овај је постао директор Кинотеке, да се то изгуглати). (изгуглао - Каљевић је умро, а његово име носи нека награда на фестивалу алтернативног филма)
На друго вече сам отишао сам, она је надокнађивала изгубљено време. Након пројекције смо отишли у ККНС, у просторијама Народне технике. Остали до ујутро, док неко није донео свеж бурек и јогурт. Неке људе сам знао од пре - Мику Путника, Бранета Штрбоју - а ни ДЦ-99 није био непознат у тим круговима. Атмосфера фина и опуштена, нико се није баш напио, присутни тачно сви које је занимало. Целоноћна дискусија о аматерском филму, шта аматери раде, и о целом покрету као таквом.