15-IX-2004.
У Њујорку је било углавном спарно, мада тамо увек однекуд пирка. Ваљда је то ефекат свих оних високих зграда. Једино у крају око фирме, ваљда зато што је на врху брега, не дува скоро ништа, осим кад испод прође метро па кроз оне решетке издува сав онај топао ваздух. Станице метроа су поприлична душегупка, а у вагонима је ладовина - ради еркондишн. Једном сам се само зајебао, и то гадно, што сам се затекао на тој решеци док је доле пролазио метро. То издува невероватну количину ваздуха са све прашином, која је углавном људског порекла - нема ту нешто много дрвећа ни голе земље, па да буде биљне материје или песка у ваздуху. Има људи, тако да је већи део те прашине кератин са коже, пепео од цигарета, честице од гума. И нисам зажмурио а требало је, па ми се сав тај ситниш тренутно залепио за рожњаче, требало ми је три минута да ми се подмажу капци и избистри вид.
Док сам стигао кући већ је прошла поноћ, па ето, идем под петнаестим. Било је таман лепо за шетњу, онако у кошуљи са кратким рукавима. А шетња ми се заломила јер сам запалио чим сам сишао са буса, и док сам ја издимио, нигде никог нема, станица/перионица се затворила, немам од кога да се огребем да ми зове такси. Па ајде пешке до булевара, има можда петсто метара. Пређем велику раскрсницу онако сербез, скоро је пола један ујутро, прође један ауто у минуту. Станем да стопирам, нисам то одавно радио, а на овом континенту ама никад. И нуто чуда, стане ми један црнац, нешто старији од мене, у некој препотопској црној лађи, нешто из педесетих шездесетих, са брдом никла, можда и са крилцима. Кренемо низ булевар, пита он има ли ту негде неки геј бар. Немам појма, другар, нисам тај, али ако тераш право још неких седам миља, изаћи ћеш на Атлантски булевар, тамо је ноћни живот. Ако тамо не нађеш, онда ни нема.
Остави ме он на мојој раскрсници, и рачунам имам још три семафора и бочну улицу до своје улице, ту је то. Е ту док сам зашао, нит је баш тако близу како ми се чинило, нит је баш тако лепо за шетњу, скувао сам се. Ту је високо дрвеће све до на ћошак од нас, нема ветра, стоји влага. После сам погледао на мапу, па... пет километара сам прешао, тако вукући торбу, срећом не претешку и са точковима.
Пошто је цело приземље провидно а она је оставила упаљено светло, још са улице сам видео плочице. Још док се попуне фуге, одлично ће да изгледа. Лепила је прво оним невероватним лепилом што треба прво да се суши бар пола сата, а лепљиво је још две-три недеље. Проблем је што то лепило држи да се не одвоји, али је и даље влажно, па плочице клизе. Спуштале су јој се пар пута, па су на крају почеле и да падају. Онда јој је пукао филм, поскидала све, и замесила оно цементно лепило као за под. И то лепило клизи, али само петнаест минута; онда кад ухвати не пушта.
Решили смо да узмемо једну малу косилицу за траву, једну од оних швићкалица. Јесте да нам је травњак од цирка тридесетак квадрата (јер испод магнолије ништа не расте), али и то расте ко лудо уз ову кишурину. А и за Чу ће бити боља трава ако је не пустимо да буде тако јака и жилава :). Нашао сам је сутрадан за 19$, само још да јој смислим продужни кабл.
Осамнаести. векшмајзл у руке, скидам плочице у купатилу. Јеботе на чему се то држало, која је то пљуни па залепи техника. Прво сам морао да поскидам ону пластику онако коњски залепљену преко плочица, а онда видео зашто је уопште лепљена - зато што се плочице штогод клате и што пролази вода око ивица каде, што мора да капље на плафон доле... а сад видим и зашто је тако. Плочице су лепљене на гипс плоче, које су почеле да вуку влагу кад је попустила испуна између доњег реда плочица и каде. Што се десило још ко зна које године, и није се поправљало, него је, ето, прелепљено пластиком. Фушерај да би фушерај. Скидај све.
До краја сам и поскидао све те старе плочице, и око 90% је остало цело... и онда смо све то бацили, јер није то та бела, то нешто шућмурасто.
Били до деце у Ричмонду. Рикардо узео додатне предмете овог семестра па често борави у библиотеци, буба. Отказали су земаљску линију, а сад имају три мобилне, али пошто су породица (свастика се броји), у две речи су се погодили да то иде као заједнички породични рачун, тако да је збир $60 месечно за сва три телефона, што су отприлике две локалне претплате. Сви могући позиви викендом, увече после 21:00 и још додатних 450 минута ударног термина месечно су урачунати у цену. Фирми то одговара, јер је тих 450 минута заједничко, па рачунају да ће ту да се прекардаши, а онда креће тарифа.
Вести од куће. Чарга најурио и другу жену, син је ваљда остао код прве. Са овом другом се већ једном растајао па су подгревали сарме, ал' није ишло. Сад живи сам. Та друга ваљда још понекад дође на виноград, па ћале тамо чује, каже да јој је доста, није то било једно подгревање него неколико.
Изашле листе за некакве изборе код куће, па је ћале довукао списак кандидата из града... И гле, све мој до мојега. Богдан, Драгић (произвођач пендрека, шлемова и штитова за Слобине пандуре, бивша Аваијева муштерија, пребегао код Брље, мутан) на Карићевој листи, Г. Кнежевић, сећам га се из гимназије, следеће годиште, онда неколико које не знам, и гле Радоја, види њега. Још је Арканова ССЈ била доказ да се у Србији може направити странка ни из чега, само парама, али да се тако не може далеко стићи. Можда је намера Карићева да направи странку ситних власника - таква странка је у Мађарској ушла у победничку коалицију '98 или беше '96 на локалним. Но ако су му сви као Драгић (а и саме Кариће мани), далеко им лепа кућа.
Онда је била јеврејска нова година, фирма не ради, а и ја сам се углавном одмарао - тако што смо бацили све снаге на канализацију. Коначно смо успели да утерамо бужир иза ћошка, и да провртимо оно вертикално парче цеви од неких 60 цм, где се било зачепило. Срећа те се бужир био превио на једном месту, па више нисмо могли да га вртимо бургијом, па смо га ту пресекли, и тај комад од једва метар је решио ствар, и много се лакше радило њим. Оно пре недељу дана кад сам га вртео ручно... још ме спомиње зглоб :).
Видим на некој фотци (двадесетог) да сам уденуо мале слушке у телефон, мора да сам много чантрао са Давидом а још нисмо смислили бољи штос за разговор. На столу су Прачетове „Сестре по метли“, из библиотеке.
Што се тиче мог одласка у Белгију, у фирми се сматра да ће канда већина проблема да се реши сама од себе, само ако им се да довољно времена... те се тако ствари вуку ко црева. Засад ништа ново.
Спомиње се: Аваи, Богдан Левацки, векшмајзл, Велемир Прокин (Чарга), Горан Стаковић (Брља), Давид Краковски, Радоје Малетин (Радоја), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Чу, на енглеском