25-IX-2004.
Не знам какав је идиот овде радио олуке, али би га се требало сетити за Октобарску награду или тако нешто, само ако успеју да му смисле у коју категорију да га сместе. Све је наопако: вертикала где улази у равни део, штрчи изнутра, па вазда капље поред, јер подлива. Од тог места наниже, свуд се доњи комад увлачи у горњи, и опет све капље поред. Ту негде на опшиву испод олука је и одлив за кондензовану воду из еркондишна, и тај опет не иде у олук, него капље на њега, слива се около и опет капље право доле. Кад су јаче кише, кроз тај олук слабо нешто цури, али се зато низ њега слива све остало што не капље. Приде, поред њега је зимска баштенска славина, која стално нешто капље. Не могу да је заменим, јер немамо главни вентил осим оног код водомера, а тај се окреће само специјалном ћускијом (комад дебље цеви са прорезом од пола цола у средини би урадио посао) коју немамо. Та славина је дугачка отприлике једну циглу, и гумица је на другом крају, тако да кад се затвори, вода истече по целој дубини зида и нема шта да се смрзне. На то је неко споља нашрафио разводник за два баштенска црева - али је разводник од неке јефтиније легуре, а славина од бакра, па се то сад тако запекло да ни ве де 40 не помаже. Разводник је иначе већ изгубио навој (јефнинија легура, кажем) тако да ни баштенско црево не могу да наглавим на њега.
Зато је она кренула да сређује баштицу. Купили смо три џака земље, изнели крш, оплевила је колико се могло, ту су луковице од лала и семе од каранфила и шта га ја знам, видећемо кад никне. Занимљиво да смо дно од старе судопере, нека набубрила иверица, затекли у комадићима. Нисмо га померали цео месец, доста је кисло, а онда се брзо сушило јер ту дува издув од климе, и коренчићи од дрвета иза тарабе су га начисто растурили у парампарчад. Узели смо ручне грабуљице и иситнили то до плеве у неколико потеза. Још ће иверица испасти добро ђубриво :).
Током дана сам се прегањао са клинцима из комшилука, што се пењу на магнолију. Мислим заболе ме, нек се пењу, драћу се тек ако почну да ломе гране, ал ово је бре Америка, шта ако се неко стумбеља и поломи нешто, на нашем терену, а неки брзотрз од адвоката ошацује да може да извуче неке паре од нас... Зајеби посо, кренем да их фоткам с прозора горе. Нема везе што са од лишћа не види ко је, што немам појма ни ко су ни из које куће, што таква фотка не би била никакав доказ... Само сам им рекао да сам их фоткао и да имам доказ за сваки случај, а они нек гледају шта ће. Покупили су се и то је било то.
Рикардо улази у поступак за држављанство, што подразумева неколико одлазака у подручно одељење ИНСа, заради провере података, отисака прстију итд. Пошто је то подручно одељење (од укупно четири у свих 50 држава) баш овде у Норфолку, на пљуцомет одавде, негде код аеродрома, логично је да ће да дође овамо и преноћи код нас, и да ћу ја да га возим тамо, сачекам и вратим га. Хм, "код" аеродрома. Не, нисам почео да пишем као "они" у "месном" вам "листу" и да стављам наводнике на "све" што није у "најбуквалнијем" "смислу" (хм, да ми не би њихов лектор додао још који пар на ову реченицу), него ми је смешно што сам рекао да је код аеродрома, иако има километар ипо.
Бусодром у Вирџинија Бичу не личи. Не да не личи на бусодром, не личи ни на шта. Једна брвнара (буквално), нешто натписа, овећи паркинг. Можда би личио на некакву сендвичару за камионџије кад би био негде уз друм, ал' ово је на Лескину, што је трговачки сокак, осам трака (и то у сулудом распореду - у средини две тамо две амо, па около јендек за кишницу, па онда по двосмерни пут са обе стране... тотална забунишка). Са његовим доласком је била смејурија - требало је да га Го зове нешто пре десет (бус стиже овде у 22:15) да га подсети да нас зове, али пошто до 22:01 није било позива, кренем на станицу да га чекам. Чекао сам скоро цео сат, и вратио се кући да видим шта је. Пропустио је преседање у Норфолку, јер је рачунао да ће објавити полазак на разгласу - е, нису. Јавили смо му се телефоном да долазимо; Го је већ имејлом послала упутства (комплет мапа, коју је онда Лена одштампала па смо то већ имали пре поласка). Начекао се штогод, али му није било досадно - има неки минијатурни рачунар, отприлике 18х25 цм, али тежак скоро три киле због додатних акумулатора, па је читао нешто. Радио домаћи, у ствари.
Положио је за држављанство, мада се испит свео на 4-5 питања (од теоретских сто) и трајао десетак минута уместо предвиђених два сата. Пошто сад све троје имају мобилне, звао ме чим је био готов, па сам се практично окренуо налево круг чим сам стигао кући.
Од радова, ми смо били решили да ставимо врата на спаваће собе. Хтели смо да узмемо бела пластична врата, али нам се канда само учинило да смо их негде видели. Изгледа да се пластична у ствари ни не производе, него само врата са дрвеним оквиром и напресованим лицем од пластике (или пластифицираног лесонита, ђаво ће га знати). Такође, ни оквир није скроз од дрвета, већ само вертикале - пречке су од некакве дрвенасте масе која личи на лесонит кад се сече, доста је лагана и на додир вуче помало на картон.
Почели смо од Ленине собе, па је чешало са доње стране кад се затвара - могуће да под на том месту није баш раван. Ужљебио сам место за горњу шарку, али то тек сутрадан, кад сам купио комплет длета. Е, сад су врата пасовала у рагастов, али су и даље чешала доле по тепиху, па смо решили да их скратимо за отприлике 4мм. Опет сам их скинуо, однео доле у "радионицу", притегао једну дужу летву да низ њу терам моторкицу (убодну тестеру) и кренуо. Појавио се проблем што је тестерица мала и греје се, а кад се греје, онда се и криви, па је рез испао поприлично у цик цак. То смо после загитовали... а онда је она приметила да сам секао врата са горње стране, а не са доње. Није страшно, прешрафићу шарке нешто ниже. Данас би требало да их префарба, и то не само зато да се не види гит, него да прекријемо ону ружну сивкасту боју, поздравио их Благоје молер. Белих врата напросто није било, осим ако смо хтели да потрошимо трипут више пара.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), на енглеском