25-VII-2009.
Нека болештина нам напала краставце, а таман су се попели до сушилице за веш, сад би требало да нам праве хладовину. Пожутело лишће. Нашли смо неко уље од неког индијског дрвета, ним се зове - не знам да ли имамо назив за њега - па ће тим да попрска. Пробали смо сумпором, но није се задржао. Плавог камена нема нигде да се купи, наводно забрањено је да се пушта у промет јер је отрован. Ајде - у сваком граду има по дућанима, на баштенским полицама, довољно овоцида оноцида и штатигајазнамцида да се потрује цела варош. Ствар је у томе што се на плавом камену слабо зарађује, не могу да наплате колико би хтели, кабаст је у односу на друге отровније ствари које се продају у мањим бочицама и коштају ко зна колико. Поврх свега, једва и можеш да нађеш на етикети где пише шта има унутра - негде не пише уопште, а негде мораш да одлепиш и одмоташ етикету - унутра је упутство... и опет не пише садржај. Баратају са отровима на поверење.
Упутство за употребу има, са свим могућим ХТЗ упозорењима (отприлике 30% текста), са описом особина (у ствари рекламом, 69% текста) и негде ситно ситно, ако успеш уопште да нађеш јер нема сваки пут, састав. Шатро, формула је пословна тајна. Људи немају појма чиме трују своје травњаке и баште и себе.
Нешто нам једе парадајз у леји према сокаку, пола одгрижено тамо где је био довољно близу гуми од бицикла. Нешто кајенских папричица је већ зрело, јаркоцрвене боје. Остале су још тамнозелене.
У Волмарт смо све ређе ишли, а и то што смо ишли је било само зато што су ипак географски најближа самоуслуга, и што имају материјала на јарде за будзашто (долар јарда, два долара јарда - у оно пар дућана што држе метр јардажну робу кошта од пет навише). Но, они као најгори ланац имају вечити проблем да привлаче најсиромашнију клијентелу, да особље плаћају мизерно (од превртања хамбургера једини нижи степеник је рад у Волмарту), да их ни не запошљавају колико их треба, да чак и од оних бајаги скривених камера са плафона против ситних крађа у ствари постоји само једна четвртина, а и то је питање да ли има ко да гледа... па их поткрада особље, а и муштерије. Имају и неки систем да сумњивим муштеријама неко на излазу тражи да покажу рачун и као прегледа шта има у колицима итд. Нина и Ендер неко вече ишли да купе скејтборд, хоће она и то да проба (а уписала се и на аикидо, течај почиње ускоро), и касирка им рече да причувају рачун, требаће им. Вероватно је она нешто ошацовала да је сумњиво, или су јој јавили некако (њен екран муштерије не виде). На излазу су јој тражили рачун, она покаже, овај јој узме из руке, она отме назад и почне да се препире.
Те смо решили да уопште више не залазимо тамо, ако ви немате поверења у нас, ми у вас још мање.
Отворио се Трејдер Џо на Хилтопу (што је смерурија од локације, какво брдо какав врх, цео Вирџинија Бич нема брда осим Маунт Трешмора, који је зазелењена депонија и висок пешес метара). Мало је зајебано да се приђе, јер до тамо имамо најгори део булевара, или незгодно укључивање у наредну улицу кад прилазимо аутопутем. Мораћу да смислим скраћеницу. То је још један ланац самоуслуга, али шмекерски. Под један, особље је опуштено, љубазно, имају форе да мало и проћаскају са муштеријама, а асортиман је... скоро све оно што другде не може да се нађе. Ваљда имају сопствени снабдевачки ланац, па зато. Ови остали, што има у једној има и у другој. Исте ствари продају сви, то што су радње пуне, огромне и што наизглед има свега уопште не значи да по свим питањима имаш избора. Само пратим шта све више не може да се нађе - осим плавог камена, масну соду смо једва нашли; киселину за трајну у четвртој дрогерији, а и то последња боца; салфалада нема већ другу годину (а баш су биле добре, укус као виршле кад сам био мали); ћумур можда понекад понегде, има само оне пресоване прашине са фосфором; сир ајдамер на кугле, било га пола године и нестаде (а зато оног бареног на цигле има свуда, и сви исти иако су бајаги различити произвођачи); неонке са грлом а да нису ужућене, једва нашли, три године тражим; чоколаде да нису Хершијеве преслађене и ко зна шта стављају, кад како - има нешто од неког Захарија, било годину две па нестало; било увозних из Белгије за $1/200г, па за $1,30, $1,50, $2, па опет $1,60 и онда и то нестало.
А код Трејдер Џоа, нађемо француски сир, отприлике као качкаваљ, одличан; сад смо узели и неки холандски ајдамер, видећемо. А белгијске чоколаде, марке "фунта плус" (јер су од 500г :), то смо кренули редовно да узимамо, и јуче смо се расекли баш, узели 5,5 кг :). Баш смо се ишчантрали са касиркама (као и свуда, једна скенира, друга пакује у кесе - они имају дебелу кесу од папира као за џакове, па још дупло, сви остали пакују у пластику). А, да, имају и млеко, ни скупље ни јефтиније од конкуренције, ал' пише да гарантују да краве нису кљукане хормоном за раст.
Маринко сконтао, на примеру окидања _access методе, да у фоксу дибагер и није баш неутралан, кад год посматраш неки објекат, ако има _access метод, тај ће да окине кад год се тај прозор у дибагеру отвори. Ето школе.
За разлику од претходних интернет услужби, ови из Кокса (фирма преко које имамо телефон и интернет - преко каблова за телевизију, што смо отказали, део исте фирме где Нина ради) имају врло фино сређен механизам за то, а требало ми је укупно три пута досад. Дешавало се да се закуца веза, па онда зовем, и прво ме кроз стандардну дијагностику проведе аутомат, снимљен неким пријатним женским гласом, и то врло паметно испрограмиран - за многе ствари видим да очитава стање везе са њихове стране, не морам да јавим кад сам готов. А и за то како се јављам, нема оно "притисните 1 на телефону кад завршите", него препознаје глас - бар основних неколико речи које су упрограмиране, више од тога би било неизводљиво са онолико различитих гласова. И кад то све прође, ако проблем није решен, добијем везу са неким техничарем, који, опет за разлику од свих претходних фирми, зна све што треба да зна о мом случају, не морам да понављам.
Свежа срања око СХЕТа.
Ја: ако би неко био љубазан да убије Елона Волтхауса док му нисам урадио нешто горе. Ако би могло „ви нисте клиника“ да му се прво ужеже у кожу, тим боље.
Јан: бих ја, да могу
Ја: и ШКК му значи „да потпишу споразум“ - Такамура у СФБЦу је то потписао лане. Опет? То је чисто „нећете знати шта купујете док не потпишете“ - требало би да је забрањено чак и у САД. А оно „кад неко од вас буде председник СХЕТа нека слободно промени ову политику“... па како да их не волиш.
Дејвид: Знам... мислим да се то обнавља годишње („по клиници“)
Ја: па... ајд само подсети Такамуру на то, да то добијемо што пре. Мислим да ће да измењају брдо поља (већ према оном што сам видео преклане седећи са Емином), и можда ћу морати да преобликујем целу ствар. Цајтнот на видику.
Хм, по овом ми се чини да излази нова верзија спецификације, коју, као и обично, не дају програмерским фирмама него само клиникама, а они онда кад се сете да нам дају... Тако да сваки пут изгубимо бар три-четири недеље - док то стигне у клинику, док у клиници стигне коме треба у руке, док глас допре до неког ко зна да то нама треба, док нам се то пошаље... Исто срање сваки пут. Јер не разговарају са програмерима, хоће да су сами са клиникама.
А 28. смо купили микроскоп - нешто онако за средњу школу или обичну лабораторију, није баш нека научна прецизност ал' није ни пластична сиграчка. Нисмо га много користили, јер никад нисмо набавили ни оне стаклиће ни контрастне фарбе.
И сфоткао сам овај штос што изводим палцем. То понекад урадим да забавим присутно друштво, а имам још неколико таквих фора у асортиману. Нисам ништа посебно вежбао да бих то могао да постигнем, то ми је од свирања хармонике у право време. Истеглиле се тетиве и остале тако.
Спомиње се: Дејвид Бертон, Ендер Аквила, Јан Бренкелен, Маринко Протић, Невена Средљевић (Нина), СФБЦ, СХЕТ, фокс, на енглеском