20-III-2010.
Велики излет до амбасаде. Да узмемо плаве пасоше, од СРЈ, који важе само до краја ове године, али коштају по 35$ по глави (за њу, Лену и мене) и добијамо их одмах. Србија има нове биометријске пасоше, са све оним чипом и којечим, ал' држава има само пар машина које то праве, а амбасаде морају све захтеве за издавање да шаљу у Београд. Амбасаде спадају у МИП, а пасоше издаје мурија, дакле МУП, а шетња предмета између министарстава уме да потраје, па док дочека следећу туру дипломатске поште, а и у МУПу док туђе дође на ред... ма бар три месеца, што не бисмо да ризикујемо, а приде и коштају 230$ по глави.
Равнодневница је, па смо се договорили да се у Ворентону нађемо са Бертом, за полугодишњи састанак аматера астронома. Улазимо са двајздеветке на погрешан улаз, ал' није Ворентон велика варош и чак стигнемо да узмемо сендвиче у Сабвеју. Сретнемо се пред Старбаксом и чекамо га чак неки минут - какав сам ја то програмер кад стижем на време? - и он драге воље прихвати њену понуду да преузме пола мог сендвича.
"Одлично! Јесам доручковао али нисам ручао". Па је појео и пола њеног. Онда је ушао и купио себи један колач и нешто газирано. Па после још једно газирано. Онда је и она узела нама нешто колача и онда смо отишли на тај пашњак или шта ли је. То је канда нека ергела или тако нешто, па има места где није баш убалегано те тамо онда пуштају астрономе да понекад развуку своју опрему.
Возимо се још двадесетак миља до ергеле, где су добили пашњак довољно далеко од сваког светла, да се лепо види на телескопу. Гледао сам Месец, и Орион. Одлично изгледају. Кемтрејлови су ниско на хоризонту, али то не сматрају за проблем, изгледа да им падају на слепу мрљу.
Фујица је ту ишкљоцао десетохиљадити пут. Мада бројеви иду 9999 па 10001, у ствари. Не звони нулу...*
Пошто нам је било хладно, отишли смо да тражимо хотел... што је потрајало. Навраћали смо прво око Нисановог павиљона (чудно име за село), па смо стигнли на неки фабрички друм. Онда у Гејнсвил, који би отприлике требало да знамо јер туда излази пут од Еберга на западни аутопут, међутим једини хотел што имају је из мало више категорије. Пошто нам је требао само кревет, кренемо даље, Манасас. По том месту смо и раније цуњали, кад смо одлазили чешће код Хозеа, јер је туда било ближе до Еберга, ал' су имали два пута са истим бројем а без других обележја - такво рачвање се редовно изводи, да крак који иде кроз место има исти број као обилазница, ал' онда обично стоји допунска реч (за локални пут, та реч је "бизнис"...). Е, у Манасасу не пише ништа... и нема ништа. Обишли смо целу главну штрафту, па назад, и на самом крају видимо један хотел, па иза њега други, каже следеће десно... добро има три излаза за десно, и сва три изгледају као излази за паркинге, ништа не личи на сокак који би ишао тамо иза... аха, ево га четврти. Тај четврти нас је одвео назад на аутопут.
Нађемо хотел у Ферфексу, све мислећи да је то Фолс Черч, где сам некад давно ишао на разговор за посао, и нађемо нешто, ајде, може, $100 за ноћ... ама у целој згради нигде не сме да се пуши. Јастуци дебели, затекао сам себе ујутро како ми је глава на окрајку од јастука. Сви смо се откривали па покривали, све сама синтетика, чак је и дрвенарија од пластике.
----
* виц гласи:
-Лало, кад си ти ноћас дошо?
-У десет.
-Ал' на цркви је избило једаред.
-Ма ни црквењак није луд да звони нулу.
Спомиње се: Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Фујица, Хозе Бариеро, штрафта, на енглеском