02-IX-1962.
Први дан у школи, у Змају. Нисам кренуо од куће, него са групом друге деце из обданишта.
Тачно се сећам мириса своје прве школске торбе, нових оловака, свесака. Како је сунце сијало кроз велике прозоре, како сам се глупаво осећао вукући танке косе и усправне дебеле од линије до линије у свесци. Растојање међу главним линијама је било мање него за избачене делове слова, па се у збиру добијала поприлична висина реда, око 20мм. Мало далеко за моју руку, ко ће добацити тако далеко без врдања. Тек негде око четвртог разреда сам стекао нешто налик рукопису.
Ту је негде Рајка, а препознајем још неке
Већ сам знао и ћирилицу и латиницу, ал' морао сам да радим како учитељица каже. А оловка ми, наравно, никад није била ваљано оштра, што је такође одлагало изградњу рукописа до неке лепше будућности.
Неколико сам ствари приметио да нису као код куће. Прво изненађење мора да је био кућни ред. Вецеи су били на почетку ходника, а у учионице смо улазили у чарапама (или у оним танким патикама, ко је имао) да се не би оштећивао паркет (који се није мењао за свих осам година). То је значило да за мали одмор, од пет минута, или да се обујеш/изујеш на брзину, а нисмо баш били брзи и вешти са шниревима, или у веце у чарапама. Што мени није ишло у главу, у чарапама се не иде. Никуд. Осим по тепиху. Сва остала места гарантују убрзо прљаве чарапе. Ходнике су повремено премазивали неким воском, који и није смрдео како је то успевало у неким другим зградама са таквим подовима.
Приде, у вецеу је увек било воде на поду. Под је био, као и у ходнику, од оног глачаног ситног камена. Славине су биле као нове, и вечито су капљале, или би капљало из сифона на под. Под никад није био сасвим сув. Чак и кад би се десило да не цури ништа, спремачице би сипале канту воде и то покупиле својим крпама натакнутим на Т држаље, што би онда испаравало још пола сата. Гумице на славинама би често страдале од акања, па би онда постепено отварање славине било неизводљиво - окренеш скоро цео круг па ништа, окренеш још мало и пичи пуном снагом. Док опереш руке, све около је испрскано. Писоари су били окачени на нашој висини, али опет би неко успео да промаши, или би из писоара капљало. Најбоље је било кад бих се добро испишао пре одласка, и издржао та три ипо сата без одласка у веце.
Те танке патике су биле јефтине и никакве. Одозго нека танка црна кожа, то још како тако, одоздо неки антилоп што одлично упија воду. Уместо кајишића, два парчета ластиша, који би се често истеглио и стајао уздигнут уместо да затеже. Мени је то изгледало неописиво ружно.
Накнадним присећањем долазим дотле да се за свих осам година ниједном нисам исрао у школи. Чак иако су у овом новијем крилу, где смо били у првом и трећем разреду, биле веце шоље - у (годину-две) старијем крилу је био чучавац, што ми исто није ишло под капу. Не знам колико сам година имао кад сам први пут успео да се олакшам на чучавцу. То је вазда било мокро, клизаво и начичкано туђим промашајима. Али је сам веце у старом крилу био пространији, са огромним простором између лавабоа и кабина. Свако крило је имало и по спрат, с тим што је новије било издигнуто за пола спрата, те имало и подрум, где су били кабинети за ОТО и ликовно, котларница и домарев стан.
Имали смо и униформе, од неког плавог материјала, не баш као плави раднички мантил, ово је било доста светлије, али на ту тему. То смо носили до осмог разреда, а образложење је било да заштитимо своју редовну одећу, и да се не би нешто одећом истицали богатији и сиромашнији. Јесте да су те разлике тада биле минималне, али се ето улагао напор да се не примећују. Једина у разреду која је нешто одскакала је била нека Мира, са подебелим цвикерима, која никако није примећивала да она сваки час, кад учитељица нешто спомене, викне „имамо ми то кући“, па смо је једно време звали „има Мира“. А то су биле дрангулије попут механичког резача за оловке, што је једном и донела па смо сви зарезивали на томе.
Те униформе је свако себи морао да обезбеди, па су се позивале кројачице, ишло на пробање, ал' су бар трајале по две-три године, јак је материјал био. Мењали смо их кад нам окраћају, нису стизале да се износе.
Првог дана смо ушли на главни улаз. Једино тада. Осталих дана смо имали да обиђемо ново крило, јер тамо је било места за постројавање (!). Кад бисмо се постројили двоје по двоје, онда би нас пуштали унутра разред по разред, ваљда абецедним редом. Ближи улаз је био само за особље. То је значило да сви морамо да пођемо отприлике два минута раније, осим једног што му се двориште граничило са школским, ал' тај је онда стекао навику да касни. Јер школа је изграђена на простору где су биле њихове баште, и њему је то ту под носом, нема журбе.
У нашем ходнику је био први један, па мој први два... до првог пет, које је било мађарско одељење. После трећег разреда је код Руже изграђена још једна школа, па су у њу скупили сва мађарска одељења из краја. Оно, није да нисмо имали Мађара међу собом - било је мешаних бракова ихај - само у мом одељењу онако из главе знам два мађарска презимена, а колико је било оних чије су мајке Мађарице нисам никад ни сазнао. Било је и да су им оба родитеља Мађари али су из неких својих разлога дали децу у српско одељење. Један могући разлог је што нису морали да имају два предмета типа језик и књижевност (свој и српски) и остају двапут недељно по час дуже.
Суботом се ишло у школу, нерадне суботе су измишљене тек кад сам већ био на факултету, с тим што је распоред часова остао шестодневни, па се преливао... суботњи распоред би се држао у понедељак друге недеље, а онда би онај од понедељка ишао у уторак... Што је навелико излуђивало наставнике, који су се у томе тешко сналазили, док су се деца ладно из прве навикла, као и увек.
Спомиње се: Змај, Рајка Чајканић, Ружа, на енглеском