август 1965.
(делови под наводницима су из оног дневника)
Први. "Данас смо имали посету. Један татин пријатељ је дошао нама у посету са породицом. Његова ћерка Снеца такође је завршила трећи разред као и ја, а млађа - Веца - први. Играли смо се и причали шта је ко учио у школи и шта прочитао. На жалост посета је трајала само неколико часова."
Пети. "Већ два дана имамо госте. Ујак, ујна и мали Власта. Играм се са Властом. Кад се он наљути, ја му читам и свирам, тако да он заборави на те мале свађе. Тата, мама и ја вршимо последње припреме за пут на море."
("вршити + именица" где би требало да је глагол је било у моди, одавно прокажено али и данас се користи. И даље мрзим да то чујем, а још горе кад видим да су ме томе учили.)
Шести. "Данас путујемо. До Београда је пут једноличан. Слично је и до Загреба. На ауто-путу нам је пукла гума. Квар је брзо отклоњен и путовање настављено. Нестрпљиво сам очекивао свој поновни сусрет са морем. Скоро сви путници су спавали, само смо стјуардеса и ја били будни. Она по дужности, а ја због нестрпљења. Коначно сам код Ријеке видео море. Било је тако глатко да су се светиљке огледале у њему. Касније сам заспао и пробудио се близу Задра."
Ово је било летовање на Премуди, што је најдаље острво међу Корнатима. Још нису били туристичко место, били су тек на почетку, као што су Водице биле пре 4-5 година. Ишли смо некако преко синдиката, јели у мензи, где је кувар био неко одавде, а спавали по кућама, увек је било места јер су момци негде на мору.
Било је величанствено. Пре свега, тај луксузни аутобус, сређен да личи на авион. Први пут сам видео седишта са високим наслонима. На њима, бела пресвлака где дође глава. Уместо лошег скаја (имитација коже, пластика), тамноплава тканина. Можда је био и еркондишн, ко ће га знати, неког проветравања је било, имао је оне дувалице изнад седишта. По светиљка за свако седиште (ал' то није значило да може да се проведе цео пут читајући, то је светлело можда први сат, после је возач то гасио). И два светска чуда: веце и стјуардеса (!). Поврх свега, није полазио из Београда, него одавде. Стјуардеса је, наравно, била нека слаткица, и за то једно путовање ми је прирасла к срцу колико и она што је продавала сладолед.
(имали смо времена да прошврљамо по тврђави, брод је кретао поподне, а тамо је стигао у сутон)
А онда у Задру аутобуска на 10м од самог мора. Добро, залив а не пучина, ал' море је море. И онда брод, прави путнички дизелаш, палубе широке бар 8м, са клупама, степеницама и чим све не, савршено чисто море и ведро небо. Више пута сам само зурио како предња ивица бразде брода прави таласе, пену, како све то одсијава, љуља се... негде на граници хипнозе. Пристаниште, са источне стране острва, је било сићушно, можда 4х4 са једним или два веза. Од пристаништа до села је водила доста стрма стаза, са степеницима уклесаним у камен или понегде забетонираним.
Милева је путовала с нама, нешто као кућни пријатељ. Мора да се те зиме развела од оног пилота. Знам да смо често ређали пасијанс или се картали.
(слева: кева, Милева, домаћини)
Породица код које су нас сместили је била симпатична. Доста тога су радили другачије од нас. Пре свега, маслиново а не сунцокретово уље. Бунар у сред кујне, са све чекрком и кантом на ланцу (после су ми објаснили да то није бунар него цистерна за кишницу). Подови од просте даске, а нигде прашине - на врх брда си, около море, одакле прашина. Струје није било, светло је било углавном на свеће, или ацетиленске лампе, тј карбитуше какве рибари каче о чамце да привуку рибе. У мензи је било плинско светло, за вечеру би се неко од особља попео на хоклицу и ужгао пламен. Светлело је добро, мада није баш добацивало до свих крајева. Видиш где ти је тањир, не баш шта све има у њему. Не знам шта су наши домаћини користили за осветљење, до мрака бих већ био цркао и заспао бих ко одојче. Ујутро би нас пробудило њакање, магарац је био главно превозно средство, и звоњава са цркве.
(ово су неки суседи са плаже, ваљда из Загреба, са кевом; сама плажа је оно десно иза)
Стаза до плаже, на западној страни, је већ мање стрма и прешао сам је више пута, понекад чак и бос, јер апостолке умеју да се распадну на низбрдици. Било је понегде трња, понеки камен је био оштар, али бар знам где газим; у апостолкама сам се често оклизнуо. Плажа је била неограничена, уз онако напомену да тамо негде почиње војни део (јесте, видело се да на другом врху, на јужној половини острва, има нека зграда са антеном). По плажи се тешко ишло, пошто је чине облуци величине јајета, ситнијег још нема. Између левог и десног дела плаже је била рибарска лука, са навезима за можда двадесетак лађица и чамаца, одакле је било добро за скакање, а и занимљивије за гњурање. Мислим да сам неколико пута прогњурао између чамаца. Испод она два-три већа, са једрима и дизел моторима, нисам ни покушавао.
Домаћинов син је наишао, између пловидби, па ме одвео да препливамо до Масарина, што је шкоље од можда 50м, неких 200м наспрам мале луке. С ближе стране је исти тај крупан шљунак, но са даље је изједено прстацима и таласима, то је права тестера-треница, и стрмо је. У сред острвцета је језерце, неколико метара у пречнику. Између острвцета и Италије нема ничега, али се не види, нисмо довољно високо. Види се из села.
Имао је транзистор, купљен негде на далекој пловидби. Не знам да ли је то први такав што сам видео, али је оставио утисак на мене.
(све те мале фотке, 60х90мм, имају ту крецаву ивицу, то се сматрало да тако треба и сви фотографи су тако радили а и било је згодније кад се прелистава цео шпил фотки; пар година касније не да сам сазнао да се фото папир фабрички сече равно, него сам и сам обрезивао фотке тим завојитим крецавим ножем)
Петнаести. "Налазим се на малом острву код Задра. Време је лепо, тако да могу да се стално купам и сунчам. Усавршио сам пливање и научио да гњурам са опремом за подводни риболов. Купио сам и пецаљку па пецам. Имам пријатеља који има чамац па већ и сам веслам. Моји нови пријатељи су пронашли хармонику и радо ме слушају, а највише воле "Марш на Дрини". Жао ми је што већ морамо да мислимо на повратак".
Та опрема се састојала од маске на пинг понг лоптицу и пераја. Пецаљка је била комад плуте на који је намотан силк, и удица на крају. Без штапа, без блинкера.
Двадесетпрви. "Годишњи одмор мојих родитеља је већ при крају па се враћамо кући. Пролазимо кроз најлепше крајеве наше земље. Пут нас води преко Велебита. То је велика планина. Са стране која је окренута мору је све у кршу, а са друге стране - у зеленилу. Видео сам кроз сумрак Плитвичка језера. Ваздух је био тако оштар да сам одмах тражио да једем."
п.с. Та маска и пераја су можда издржали још једну годину, а онда више нисам могао да уђем у пераја, порасла нога, а и гума је нешто брзо остарила, копча зарђала.
Спомиње се: Вера Стојановић (Веца), Власта Зарин, Задар, Милева Пајдачки, Снежана Стојановић (Снеца), на енглеском