04-VII-1968.
Првог смо кренули на дуго путовање до Варшаве и назад. Ми у фићи, Јанчи са Аранком и Илонком у шкодилаку 1000МБ (званом хиљаду малих брига), натоварени кровним носачима. Горе се паковао шатор и шта смо још имали од опреме. План је био да се набави остатак опреме тамо, а онда да се вратимо, одморимо један дан, па кренемо на Црно море на баш летовање.
Прво смо ноћили на Римском купалишту у Будиму. Ово није прва фотка што сам самостално снимио као новопечени фотоаматер, него друга. Она прва (један од мостова, онај са лавовима, с будимског чела) је мало страдала у лабораторији, онај крај филма који се качи за вучни калем је некако био слепљен на следећи круг, па је две трећине снимка тамније, а и види се и на осталим снимцима да развијач није баш свуда једнако допро. Нисмо имало дозне за развијање, него смо негативе премотавали у тацни са развијачем, све рачунајући да ће свуда једнако да се натопи, што није баш успело на свим снимцима. Ово ћу убрзо исправити, то се увежба, ал' овде нема понављања, развије се једном па како испадне.
(Аранка лево, Илона, кева, у кампу)
Сад већ нисмо били почетници, умели смо да дигнемо шатор доста брзо. Та комбинација купалишта и кампа није ни била лоша, лепа шума, купањац, а имали су и неку играоницу са стоним фудбалом и флиперима. За стони фудбал сам изгледа стекао рефлексе, сећам се да смо неки Италијан и ја играли против неких Пољака, и да ме звао „професионали“. Ту сам ваљда први пут био соло међу странцима и сналазио се, што са енглеским што са руским.
Нешто смо се и мували по граду, ал' како смо стигли пред западну железничку станицу није ми јасно. Кад се каже „по граду“, то је Пешта, а ово је на будимској страни. Сад гледам шта пише, „БП Западна жс“, нешто су цицијашили са словима.
Четвртог смо кренули на дуго путовање преко Будимпеште и Беча до Прага. Спаковали смо шатор и остало рано изјутра, јер је Јанчи форсирао строгоћу око плана пута, како је имао обичај. Имало је да се буде на циљу у толико сати, па је онда пиздео ако се касни.
По аустријском закону, свако може да тргује страном валутом, па смо у некој продавници метражне робе код Мексико плаца купили нешто чешких круна и злота. Нисмо се задржавали, осим због хаотичног саобраћаја у Бечу, четири колоне браник у браник. Од вентилације фића има лептир стакла, што је супер док се креће. Кад стане, пакао.
Пут од границе до Прага јесте леп и живописан, али кривуда између оних лепих кућица у брдима. Често су нам аблендовали, што смо мислили да је нека солидарност возача фиће, као што су се тада тако код нас поздрављали власници шкодилака. Ал' није то крагујевачки фића, фарови су већи и бољи, шарке су напред, мање украса напред, мора да је пољски. Али јок, аблендовали су нам сви, срећни што нас виде. Ваљда су се југословенске таблице распознавале - чешке су уже и дуже - а ово је био последњи месец прашког пролећа, што нико, наравно, није знао. Југославија је била несврстана, ничим везана за Варшавски пакт, и отворено је подржавала нову владу. Тито их је посетио пар недеља касније (добро, де, шест - од 9. до 11. августа).
До Прага смо стигли у сумрак. Док смо нашли камп, већ је био мрак. Нисмо баш одабрали најбоље место, и тле је било влажно и трава пуна росе, ал' послужило је за једну ноћ.
Спомиње се: Аранка Гнајс, Илона Гнајс, Јанчи Гнајс, фића, шкодилак, на енглеском