01-II-2004.
Давид јавио само да „У овом степену још нисмо донели одлуку о твојој кандидатури.“, штагод да му то значи.
Синоћ смо ваљда гледали теве, кад осетимо дим. Ускоро нас ватрогасци истерају напоље, празне зграду, гори поред нас. Напољу око -2°... Уосталом, сутрадан сам то испричао мојима у имејлу:
Е, јуче смо имали смејурију. Последња недеља у јануару (што је сад испао први фебруар) је финале фудбалског првенства, тј оне игре што личи на рагби а овде се зове фудбал. То је оно кад сви завуку једни другима главу под дупе, онда неко прдне и сви се растрче, што траје 5 до 12 секунди, а онда сви стану, шетају, чекају да прођу рекламе па испочетка. Није ми баш јасно у чему је ствар, али они то гледају ко блесави. Комшије до нас, млад пар са бепчетом, госпоја турила нешто уља у тигањ и отишла да погледа дете, а мужу рекла да припази на тигањ. Муж је канда више пазио на телевизор него на тигањ, па им се уље запалило, то је онда ухватило и полицу изнад шпорета, и избио је омањи пожар. Ја сам осетио да нешто мирише на јелку, онако новогодишњу, па све гледам да ли ми је испала цигарета, или ми је пао жар, ал' ништа. Онда смо чули неку галаму из... сад да ли беше са степеништа или из њиховог стана, нем' појма. Изађем да видим шта се догађа, а степениште пуно дима, њихова врата отворена, унутра дим од лактова навише, мрак. Уђем и кажем да се код њих нешто запалило. Утом и ватрогасци покуцају на врата, кажу "евакуишемо све, изађите брзо". Обучемо се, и стајали смо напољу једно пола сата, па сам онда отворио кола, креснуо мотор те смо се грејали. Температура је била око нуле - а комшија бос, само у фармеркама, и без мајице. Покупио сам своју тексас јакну па сам му дао да обуче, а после су га неке комшије примиле у кола, са све женом и дететом, наравно. Ватрогасци су се мували још неких сат ипо. Не знам колико је унутра изгорело, али видим да комшије нису ту - стан је запечаћен, на вратима стоји "не улазити - конструкција није безбедна".
На нашој страни степеништа се није десило баш ништа, једино што видимо да су ватрогасци ушли и отворили врата од терасе, да се проветри, да се не бисмо онесвестили од дима кад уђемо. Зато је мало потрајало док смо се угрејали.
Ватрогасци су опремљени као за Марс - гас маске, инфрацрвене камере, радио веза виси на упртачу у висини кључне кости, тако да могу да се диване и без руку, још неколико електронских дрангулија са жмигајућим лампицама (то ваљда да виде један другог кроз дим), а командна табла на камиону изгледа као мост на прекоокеанском броду - тушта и тма сказаљки, дугмића, лампица и вентила. И наравно, бљескајућа светла... ма боље од рингишпила. Нисам понео фотоапарат кад смо изашли (стигао сам само да покупим тозну и да се обучем). Она је понела торбу са важним папирима, и Лена је, наравно, понела Мрвицу :).
Дежурни из одржавања каже да су овакве "масне ватре" редовна појава, а за дан финала може да се клади да ће да буде бар једна. Сваке године се наређа бар двадесетак. А овде како зидају све од дрвета и пластике, није ни чудо што ватрогасци морају да им буду увежбани и опремљени.
Спомиње се: Давид Краковски, Јелена Средљевић (Лена), мрвица, на енглеском