Прво путовање за Њуцу. Планирао сам да урадим као оно Грег кад ме возио 2000. - оставим кола на Јуњн Стејшну у Дисиију, и одем возом до Главне Централне у Њујорк.
Но, гуглове мапе још нису постојале, па сам путању одштампао са јахуових и... одвукло ме у неки леви буџак Дисија, где постоји улица Јуњн нешто. Очекивао сам да софтвер није савршен, ал' ово је блентаво. Возикао сам се мало около, нашао бензинску пумпу, купио план града (ваљда последњи пут у животу) и одвезао се до станице. Отишао ми цео сат, требало је само да скренем десно чим сам прешао реку.
Није лако ни наћи воз, јер нисам знао железнички језик. Пропустио сам два воза - први је био прескуп и пун, а други јер сам имао карту за воз без резервације, а за овај се тражи. Мувао се по станици, излазио да запалим, издиванио се са неким старим црнцем просјаком код улаза, издимили заједно, мудар чича.
Леп је воз, ал' штогод спор, па сам уместо око пет стигао око седам. Хотел Ла Кинта (пише се са ку, ал' мени баш лежи овако кад се прочита, асоцира на паре) није далеко од станице. Јес да је био мрак кад сам стигао, свеједно сам га лако нашао, и из цуга добио кључ од собе, све без проблема. Давид је био у соби, па ми је мало показао белгијску тастатуру (ужас, једнако суманут распоред као на мађарској).
Касни долазак је испао океј, јер је Давид ионако хтео да ми сложи нека упутства, што смо средили за вечером. Отишли смо у турски ресторан, јер је он рачунао да ћу ја знати нешто од репертоара, наша кухиња је ионако мешавина турске, аустроугарске и уопште балканске. И ту су, чудо невиђено, имали течни јогурт. Нешто је сланији и ређи од нађег, ал' шмек је тај, ма као да сам код куће. Изручили смо по две чаше, мислим око три деци свака, баш ме развеселило, а веселила су се и његова црева, па смо до хотела отишли усиљеним маршем.
Преговори су заказани за сутра, држим палчеве.