Нема одјутрос имејлова из Ориона, чудно. А онда ми око једанаест звони кућни (а после видим да не ради ни ИП телефон), зове ме директор, онај што држи макету Ентерпрајса на столу. Добио сам опет педалу. Платиће ми још 11 дана стеченог годишњег и то је то.
Укратко, још су дужни око четврт милиона банци, и банка није задовољна којом брзином то враћају. Те их је банка натерала да срежу трошкове, што по текућој економској доктрини значи да се отпусти неки проценат радника. Нас четворо је отпуштено - најскупљи и најкасније додати. Изричито је речено да нисам ништа зајебао, напросто су морали.
Послао сам четири имејла - деци у Ричмонд, неком за можда посао, Стифу и расејанима. Посебно Герију, да фактуришем она 32 заостала сата (тих 1280$ што ће добро доћи) и да најавим да сам слободан.
Онда смо узјахали бициклове и отишли на риву да се прошетамо. Савршено време - сунце, поветарац, шетачи, живот.
Е јебига. А синоћ сам одштампао упутства на 70 страна, са неког државног сајта, како пазарити здравствено (Орион би платио 640$ месечно ако нађемо нешто за те паре; они су гледали али никако нису нашли ниједног осигуравача који би покривао свих осам држава где имају раднике), како прочитати понуду, речник, на које форе пазити и како читати ситна слова.
Наредне недеље сам спаковао лептоп, рутер, мобилни и ИП телефон са све кабловима, и послао им да се раздужим. Тек онда су послали чек са заосталом платом.