10-XI-2006.
Нисмо много журили. Кренули око 9, правили паузе, чак и једну нешто дужу око пола Џорџије, иако је било тек 11, ал' канда сам се укочио од седења.
Негде пре скретања са деведеспетице стали чак на мало дужу паузу, са све умивањем. Е најзад да стигнем у неки део Америке где није све исто... какве бубетине. Неко рече да их овде седлају, колико су велике. И мало ми блентаво кад видим багрем поред палме... ал' ајде, има тога и код куће.
Око 16:00 смо већ били надомак Орланда, Рикардо се чуо са агентом и каже овај требаће благајнички чек као полог, па нас је Нина наводила телефоном, пратећи нас на гугаоној мапи :). Замало да продужимо за Дејтона Бич, нашли друго скретање са четворке ка Делтони, па нас је наводила све до банке, кроз којекакве цик цак сокаке. Делтона је најбрдовитије село на Флориди, има и по пешес метара горе-доле.
Таман смо кренули из Делтоне кад се Рикарду жестоко припиша, а најближе место је Мегдоналдс, а петак је, негде око 19:00. Возио сам камион у круг око зграде, по паркингу, најспорије што сам могао, док нису завршили. Наравно, притерало је и њу, а онда кад су излазили нису видели где сам... три круга. Тако сам имао прилике да обратим пажњу на видик (јер иначе Мек и ја нисмо у истом свемиру - последњи пут сам ушао у неки у прошлом веку, и то само због кафе, другде у згради није било).
Дупке пуно. Породице са децом. Пицнути. Нисам капирао, док ми Рикардо није објаснио да је то њима „недељски породични излазак на вечеру“. Нисам могао да замислим да ће неко да мекВечеру рачуна у „излазимо на вечеру“, и нису то само црнци, то је уопште тамошња радна сиротиња, и да се још свечано обуче. Учи се док си жив.
На крају смо преноћили у некаквом Сендстону, јер морон од агента не може да прибави кључеве пре заказаног времена, што је субота пре подне.
Како сви ти мотели изгледају исто. Јер је ваљда и намера да буду исти, да муштерија тачно зна шта може да очекује. Стандард се некако сам наметнуо.
Онда смо се ујутро појавили на капији десет минута пре заказаног, и појавио се и агент, и имао је пропусницу да нам отвори капију - то је ограђено насеље, има картица прислањача да се отвори капија, те смо паркирали камион наспрам улаза. Други спрат (по америчком трећи), па смо онда цео дан истоварали и носили то све горе. Рикардо је био тек нешто мало боље у форми него пре три године у Ричмонду, кад смо их селили из једне зграде у суседну, а и мање је ствари онда било.
Кад смо све истоварили, отишли смо у комшилук до, ваљда, Волмарта да пазаримо шта треба, клопе за бар недељу дана, јер од превоза ће имати само тај један бицикл. Мало је чудно да се у пазар иде камионом за селидбе, ал' шта је ту је, снађи се.
Пошто сам уплатио унапред, нисам морао да чекам понедељак - звао сам Јухол и дали су ми локацију негде на километар одавде, где могу да оставим камион. Нема тамо никог, слободно могу и ноћу да га оставим, у вратима има прорез да се убаце кључеви. Свратио сам још током оног пазара да наточим бензина (начело је да га вратиш са бар онолико горива колико је показивао кад си га узео, у овом случају пун). У недељу поподне сам утоварио бицикл, одвезао камион, извадио бицикл, закључао камион, убацио кључеве, сео на бицикл и вратио се. Нисам заборавио да понесем зекину слику*, како смо почели да зовемо те пропуснице за отварање капије.
Тек у уторак сам извео дуготрајни маневар са локалним аутобусима, траје скоро два сата, са два преседања, сео на авион и вратио се кући. Немам појма шта сам радио по цео дан. Увече смо ваљда гледали филмове, Го негде ископала оригинал од оног „Имате пошту“, из 1932., који се ваљда догађа у Пешти.
----
* из оног вица - „медо, није ти то у џепу ваљда зека?“, на шта се медвед клепи по џепу, спљеска зеца и каже „не, само зекина слика“.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), гугао, Невена Средљевић (Нина), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), на енглеском