04-V-1980.
Одвели смо Горану до места где ће после бити нова месна заједница, у паркићу испред Леснине. Стаза око зграде ће, неким чудом, бити поплочана баш тамо где је засад угажена путања.
Носио сам је на леђима, у носиљци са оквиром од металних цеви, нешто шаторско, што смо добили на зајам од оне рибе с којом сам се онолико издиванио 1972. Гурали смо и колица, за случај да јој се не свиди да тако седи окачена, ал' јок, баш јој се свидело, ваљда што је бољи поглед.
Пао и који снимак - десетак пре поласка, и овај један на лицу места. Вероватно у минут са догађајем дана.
Кад смо дошли кући, око 15:30, сви су буљили у теве. Умро Тито. Тј. тад је бар објављено.
Био је довољно мудар да зна како култ личности, чак и тако живописан као његов, ствара хаос и неред за собом, па зато никакав страх није реметио атмосферу мирне и достојанствене жалости. Људи су напросто рачунали да је геније све смислио унапред, како ће ствари кренути после њега, и нису се много бринули, што је добро самоиспуњујуће пророчанство.
И издржало је скоро осам година док озбиљне пукотине нису изашле на видело, и још две до првог метка.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Леснина, на енглеском