Сахрану смо гледали код Ђуђе, имала је колор теве. Импресивно, добро смишљено, добра режија, тако смо некако и замишљали себе као државу. Већ је број и ниво страних гостију био невероватан.
Само је Џими Картер послао кеву, и наравно за два дана се појавио виц да је чуо да је Брежњев обећао да ће да му јебе кеву, па ајде баш да види (овај виц је, наравно, много касније стигао и на sGradlj.com).
Потрајало је још шест-седам дана док се на медијима појавило било шта осим класичне музике (приватних није било, мада је Студио бе био независан, самоуправна фирма, од 1972.), па и тад само инструментални џез, и ревијске обраде класике, типа Валдо де лос Риоса и сличних. Рок се појавио тек јуна. Каријере неких бендова напросто нису издржале. Неки су се задужили да плате студио, и сад неколико месеци без свирки, без објављивања плоча, све у застоју, сви заузимају ниски старт да објаве нове хитове налето. Локални бендови нису ништа могли да ураде до септембра, а онда су навалили и ови већи, конкуренција је била убитачна, доста се бендова разишло, позапошљавали се.