30-III-2004.

У Њуци.

Тај кинески бус сам нашао пуким случајем. У оној азијско-америчкој самоуслузи, где купујемо шта у нормалним нема, типа келерабе, јасминовог пиринча на вреће (од по 20 фунти), ствари за суши и шта све не, нађем визитку тог „Сутрашњег буса“. Кажу да возе до Њујорка без везе јефтино - 50$, минус 5$ ако платиш онлајн картицом, и још мање ако је повратна)(после је било још јефтиније, почињало од 35$. Бус од Дисија до Еберга је коштао 25$, што је Грејхаундова цена за око 60 миља, а ово је 350.

Нађем их на мрежи, платим онлајн, одштампам имејл са картом -

Н Норфолк 12:30 поноћ* -> Њујорк

N (2004-03-30 Уто) CN 04600

Упутства:

Њујорк: 96 Каналска, Кинеска четврт, Њујорк 10002

1. Стајалиште у Источној Бродвејској: F

2. Стајалиште у Каналској: 4,5,6

3. Бус: M9, M22

Молимо понесите важећу исправу и потписан примерак ове поруке да уђете у аутобус. И молимо да дођете пола сата раније на полазиште.

То није баш Норфолк, црта је три ћошка западно. У бусу сви Кинези, један Мексиканац, један црнац, један у војној униформи и ја. Траје два заувека док пређе мост преко Чесапичког залива, који је нешто сумануто. Возио сам туда пре три године, то хипнотише, пола сата видиш само траку пред собом и свуд около воду. Надреално. Бус прави пуш/пиш паузу негде на пола пута, на Ну Џојзи** трнпајку (звучи познато, из оне песме од Саје и Гаје), стиже у Каналску у 6:30. Већ сам умео да се снађем у метроу, стигао на посао на време, чак имао времена и за још једну пуш паузу. На шинама неки огромни пацови, тако велике никад нисам видео. На некој од средњих станица, ваљда јужни крај Бродвеја, где сам преседао, има да се иде степеништем на други ниво, и негде успут, у неком већем простору где се укрштају ти пешачки путеви, сваки пут би неко нешто свирао. Овог пута је био неки црнац са неком лименом дувалицом, тромбон или саксофон, добро је звучао.

На фотци је поглед кроз прозор, снимљен следећег јутра. Овог пута ми је соба гледала на југ, и баш ме нешто сморило што су између авенија оставили те ниже зграде, са шмрљавим фасадама, и још та претворена у гаражу. Направио сам и скоро црнобелу верзију ове фотке, где сам у боји оставио само оно што је офарбано. Остала су два аутомобила, ивица терасе доле лево, једна фасада у позадини, врата изнад левог лифта за кола и још понеки детаљ. Међу десет најскупљих локација на свету, и цицијаше са малтером и фарбом.

Кад ја тамо а Давид већ дошао, и Велики Штрумф (ака Велики Штрумф). Срећом, фирма је на 15. спрату и има своју терасу (за коју треба картица за врата, обезбеђење, обезбеђење, обезбеђење), па сам бар могао ту и тамо да изађем да издимим. Било занимљивих фотки. Веце је заједнички за цео спрат, и отвара се на исту картицу. У повратку опет картицом отворим врата али онда морам да чекам да ме риба на пријавници (јужна Американка, зове се Женева (!)) пусти да уђем, на дугме. Понекад би је позвали некуд, па бих морао да чекам да се врати. Нико други се не би трзао да ми отвори, ал' узорак ми је мали, то се десило два или можда три пута.

Увече дошао Мохан па смо отишли на вечеру у индијски ресторан, ни два ћошка од мог хотела, који је и иначе у сред Мале Индије, на Лексингтонској. Занимљива клопа, све као личи на наше, само су зачини две улице у страну. Пиво је деловало онако нормално, ал' каже да није право индијско, американизовали су га.

Ома је још увек код брата у Немачкој, зимује.

----

* гле како време пишу амерички, дакле не 00:30 па онда још мора „поноћ“ да не буде забуне, а датум им је азијски, гггг-мм-дд

** знам да је Њу Џерси, ал тако га изговарају домороци; песма је „Америка“ од Сајмона и Гарфанкла

Спомиње се: Давид Краковски, Ененберг (Еберг), Јисак Квјатник (Велики Штрумф), Мохан Мерчант, Ома, на енглеском