Последњи испит, деветка из функционалне. То је онај испит где се оцена стиче на писменом, а задатак ми се баш потрефио какав ми лежи, са темом која се провлачи од првог до трећег дела. Неколико професора (углавном анализе и геометрије, алгебраши већ мање) су се држали тог стила, што је некаква врста игре стаклених перли, са једном темом која те провуче кроз неколико области. Нема много посла, али треба разумевање и познавање материје. Фин и елегантан завршетак.
Како је био обичај код овог професора, који је тада био и ректор универзитета, ко добије бар осмицу на писменог, и не жели већу оцену, не мора да полаже усмени. Усмени су сви редом избегавали, јер би могло бити питања из Лебеговог или Стилтјесовог интеграла, који ионако нико није капирао, а за који није било практичне примене па ни задатака за писмени. Већина ово није ни учила, него су ишли на писмени док не ухвате осмицу. Као, уосталом, што сам и ја.
Кад ми је уписао оцену у индекс, тражио сам ситну услугу. Пошто је ово последњи испит, и више нема шта да се уписује у индекс, а цео индекс може да се чита као једна дугачка реченица (...се уписао, је похађао, је присуствовао, је положио...), волео бих испод краја једно Q.E.D. са његовим потписом. Прво се изненадио што му нисам рекао да ми је ово последњи испит, дао би ми десетку, а онда ми је честитао и онда ми испунио жељу.
До 2020., кад сам писао ово, био сам убеђен да је то било деветнаестог. Међутим, у индексу пише 20. Па ти види.