Наоружан само привременим уверењем где пише да сам дипломирао - дипломе ће бити уручене свечано тек у јуну - отишао сам право у комбинатски ерц. Нисам ни стигао до програмера, него до некаквог секретара, или је био некакав комесар. Нисам га знао лично, али сам знао причу. Он и брат му близанац су обојица дипломирали право (а према причи сваки је учио пола предмета, и полагао своју половину двапут, једном за себе и једном за брата) и постали политичари. Овај је ваљда био ваљда кадровски референт овде, а други је, колико знам, био нешто у комитету (мислим и у време оне моје фрке септембра 1973. али тада још у ссој).
Мада није коментарисао мој изглед (коса до рамена, фармерке, подељена брада), мислим да није могао да замисли да ја ту радим, па ми је указао на ограничења. Земља је опет била у некаквој кризи, ништа ново, и нема запошљавања непроизводних радника осим кад се шири фирма - што би значило кад купе још рачунара, а та набавка је била под другим ограничењем сличне врсте. Можда би могли да докажу потребу па да им се одобри набавнка, а онда би свакако био и конкурс па бих слободно могао да се јавим на њега.
Ваљда сам успео да попричам тада и са стварним директором, који није ни реч рекао о запошљавању него о томе шта они раде, немам појма зашто.
Што је била комбинација, све скупа, и љубазног и оштрог одјеба. Није да сам очекивао црвени тепих, него да се можда укаже нека прилика за који месец. Нарочито јер сам комбинатско дете - обоје родитеља су радили у њему - и таква су деца по правилу посао добијала скоро аутоматски. Мало хладног туша.
Наредних недеља сам покушавао да се запослим на разним местима, није ишло. У неком тренутку смо чак помишљали на средњу школу у Жепчу, у не баш брдовитом делу Босне, али онда не бих био незапослен и шансе да нађем посао овде би ми биле много горе ако би се посао уопште појавио, а вероватно не бих ни знао кад се појави.