20-III-1980.
Пукао ми филм што нисам нашао посао на полугодишту. По текућем закону, ако се не јави нико са дипломом, школа сме да запосли апсолвента, али на полугодишту мора да понови конкурс, па ако се појави један са дипломом аутоматски добија посао. Е баш од ове године више не мора, а апсолвент нек исполаже то већ једном.
И наравно ниједна, али ниједна средња школа у крају није поновила оглас, а рестрикција запошљавања је и даље важила за све рачунске центре.
Није ме згодило одмах, него су ми тек први знаци пролећа донели ситне смешне неурозе. Имао сам три симптома: прво, кад бих из седећег положаја устао, имао сам осећај да ће колена да ми оду иза леђа, без заустављања у испруженом положају. Друго, хватала ме блага вртоглавица - на тренутке не бих знао где је вертикала. Мало бих се тетурао док се не ухватим за нешто - раме, довратак, стуб - и онда бих нашао вертикалу и прошло би ме на неко време. У ствари, претерано је рећи „да се ухватим“ - било је најчешће довољно да јој ставим прст на раме, и ето мени вертикале за оријентацију. Гурали бисмо Го у колицима низ улицу, и сваких петнаестак корака бих јој тако ставио прст на раме.
Трећи симптом је био најсмешнији: неки ситан мишић негде око ждрела би се опустио или затегао насумице, и кренуо бих да говорим кроз нос. Понекад би се то палило и гасило трипут у истој реченици.
Отишао до болнице да видим неуролога. Саслушала моје симптоме и преписала ми лексилијум. Кад сам прочитао ситно упутство на кутији, схватио сам да сам добио четвртину минималне дозе. Што је практично плацебо. Узео га можда једном или двапут, па смо сели и анализирали мој положај. Очигледно сам осећао терет одговорности (треба да радим и издржавам породицу), и фрустрацију што је ово немогуће решити додатним трудом, радом и залагањем, што ми се први пут догађа, па сам мало одлепио.
Нашла ми је решење: да радим нешто тек да бих нешто радио и да чекам да ово прође. Па сам се вратио фотографији. Осим редовног сликања Горане кад је напросто слатка или кад изађемо, кренуо сам да шетам по крају, наоружан 300мм објективом, што сам позајмио из ДЦ-99 или од Баје. Серија се звала "Земља, вода, град" а садржавала је блато. Застртих површина није било доста за толики саобраћај, па би се сваки час неки камион паркирао са бар два точка на травњаку, где би трава убрзо нестала и појавило би се блато, које би се на точкове однело на друм, тамо би га други точкови премесили, разређивала би га киша, сунце би одсијавало од њега, ето мени фотки.
Од те серије није било ништа на крају, није стигло ни до какве изложбе, нити је била нешто хваљена у клубу, ал' ко га јебе, терао сам пројекат и пролазило ми је време. Симптоми су нестали сами од себе за пар недеља.
За то време, Го је расла како већ доликује бепчету од толико месеци. Чак је било и мишића, ма чудо.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), ДЦ-99, Јаблан Шканата (Баја), на енглеском