Поранио на бус, па правац Нови Сад, на тај испит из социологије. Што ми је одлично испао, ухватио чак седмицу. Није ми се чинило нешто, а после сам се шутирао ногама у дупе кад сам чуо да је од нас свих (по 40 на матишу, физици, хемији, биологији и географији) прошло нас десеторо, остале је пообарао. Неки Живков, звали га Живцов, само му поиграва ревер јер стално цупка ногом.
Увече смо ваљда славили. Очистио сам годину. Ваљда су тада дошли Болди и Е. (још увек венчани, четрдесетак година касније), па смо ударили по пиву и одиграли бар један лорум. Моји су већ на мору, а ми (нас двоје, Арпи и другар му) ћемо за њима за који дан. Имамо два мала двособна шатора, ранчеве више ловачке него камперске, ал' проћи ће.
Не знам зашто мислим да је отприлике у ово доба допрла до мене прича о Десетци. Десетка је била згодна риба, могуће једна од оних десетак које сам салетао у другом разреду, или је била другарица неке од њих. Плава, дугокоса, и поприлично сисата, што јој је добро стајало, има их на којима то некако штрчи и не уклапа се у остатак лика, таман довољно да буде упадљива и стекне надимак. Завршило се тако што ју је група момака одвукла у стан једно поподне па су се изређали на њој, класична редаљка. Стан је био на трећем спрату, ако сам добро запамтио причу. У неком тренутку је изашла на терасу, скочила и убила се. Не знам шта је било са њима, надам се да су заглавили добре робије. Мада се ни за то није чуло, као што ни прича о самом догађају није кружила баш нашироко, чуо сам је једном, можда двапут.