30-XI-2007.: Ваздухопловни дан
За ове увек има пара за гориво. Добро смо се зајебали са локацијом за кућу - кад смо гледали на мапама долета за морнаричку базу, кућа је изгледала да је на спољном крају полукруга од краја писте, значи да би нам летели изнад главе само кад баш лоше извуку кривину, до крајње границе. Али то је било за онај стари Ф117, бајаги невидљиви. Сад имају нове, теже и тромије, и полукруг је већи. Кад полећу, 40 секунди је немогуће причати, тутњи цела кућа. Онда 10 секунди паузе па следећи. Углавном полећу по четворица.
Министарство за кемтрејлове је поподне радило прековремено. У сутон је небо већ било испресецано штрафтама. Мало су се данас дали и у умјетнички дојам, па је један нагло скренуо, да буде занимљивије.
Увече отишли на аеродром да покупимо Нину након још једног путовања кући. Начекали смо се пртљага, аеродрому баш фали особља. Не плаћају довољно, иначе би их се нашло довољно да раде касно увече. Мора негде да се заради, па ајд да закидамо на платама. Ђубрад.
Видим још има оне Себађо ципеле, што је купила још прве године. Ем јој добро стоје, ем каже да удобније никад није имала. [исправка: те су још од куће, купила у Обући Београд, што је дућан на месту где је некад био Пролетер, испред кога смо онолико пута седели]
Препустили смо се мало америчком обичају да се на аеродромима и другим чекаоницама седи на поду. Јер што да не, чисти се редовно, ту сваки час прозуји неки моторизовани усисивач, а ни напољу нема прашине ни блата, осим од трења гума о асфалт и честица од дрвећа. Малкице незамисливо код нас, наше земљиште диже прашину.
Начекали смо се док смо стигли кући. Десет сати лета, два сата чекања, пола сата вожња. Упркос свему, добро је, причљива и не превише разочарана оним што је тамо видела. Њени другари и њихови родитељи углавном незапослени, а и не надају се много. Сви се жале.
Спомиње се: Невена Средљевић (Нина), на енглеском