31-VII-2004.: Селидба
Двајздевети. Почела да лепи плочице, и излепила отприлике трећину кухиње, кад јој је нестало лепка. Нисмо понели наочари кад смо га куповали, па не знамо колико иде :).
Данас сам се ја нацртао у кући од рано зајтра (тј око девет). Г. жицар је дошао само пет минута након што сам скинуо катанац са задње авлије. Одбравио је струјомерску кутију, и отишао. Ја сам раскрчивао велику собу (разваљивао летве од срушених делова зида) да може да се прође и шмирглао нешто намештаја да се фарба. Прво смо одсекли онај шубер и просекли зид испод њега до пода. Замало да пресечем и дебели кабл који доводи двофазну (!) струју до шпорета. Дебео је, јер је од алуминијума (!). Срећом, довољно је дугачак, па сам успео да га провучем изнад, да не бих вукао нов кабл - а ко зна да ли бих и могао да му приђем без рашрафљивања неколико гипс плоча, а морао бих, јер је на више места прибијен ексерима уз летве, и провлачен кроз рупе у летвама.
Око два је дошао наш жицар и почео да чачка кутију од струјомера... испало је да је лимени контакт у који се утакне струјомер прегорео, и још и нека жица која је ишла испод њега, и да то треба да се замени. Каже биће проблем јер такве више не праве, али он има нећака у Вирџинија Пауеру... итд итд. Отишао сам да ручам, а сат касније, кад смо дошли, нова спојница са лименим контактима је била на месту. Он се појавио поново сат касније, па је дошао још и званични жицар, па је убо струјомер... и негде око пет или ту негде смо коначно имали струју. За дивно чудо, скоро све и скоро свуда ради. Чак и клима. Мада, климу треба прочистити, на филтеру је било с прста ђубрета, слабо нешто дува - али лади, полако и упорно. Чак и већина сијалица ради.
Телефонац је дошао, погледао и отишао - каже, кад су пре 4-5 година спајали Бел Атлантик и још две фирме да направе Верајзн, знало се докле су чије линије. Данас се већ не зна толико, али је он свакако добио погрешне мапе уз радни налог, јер је граница између Бела и не знам већ чега близу нас, а он је мислио да смо у оном другом атару... те није могао да нас споји.
Са струјом сам имао дугачку телефонију, и требало је данас да дође њихов електричар да одбрави кутију, да би наш електричар могао да је оправи, па да би онда њихов електричар могао да нас прикључи.
Наравно, сваки пут кад идемо, понесемо понешто, тако да се селимо на парче.
Нина се јавља са мора:
Првих дана је било лосе време, а ни сада није несто јако много боље. Скоро свако веце пада киса, па је вода хладна, а и сунца мало има, тако да опет немам неку прилику да добијем боју. Данас смо најзад били пар сати на плази и цак смо имали и сунце, па сам пресла из розе-беле у крем-белу верзију себе.
Вода је много слана, за разлику од оне из Атлантика и стварно мириси на море. Таласи су смесни и право је узивање седети у плицаку и брцкати се, мада није лосе ни у дубљој води. У сваком слуцају, море и природа су много лепси него у ВБ. Свако веце излазимо у сетње и мислим да вец умем да се снадјем у овом малом месту. Упркос лосем времену, нама је лепо и волели бисмо да останемо дузе, али цемо се због мојих зуба вратити на време... :(
Нисам понела камеру, јер је наводно овде требало да буде вец две камере од којих је једна била слободна за нас, медјутим испоставило се да је једна од те две (она "наса") остала у Београду. Из тих разлога нема бас много слика, али цемо ваљда моци да направимо пар сутра кад планирамо да одемо на неко крстарење по заливу. Врацамо се највероватније по плану у суботу увеце. Ако буде неких промена, јавицу.
Сада сам у неком неткафеу, јер нисмо насли где има да се уплати нет овде... Много су заостали ови Црногорци (али деру за све сто дају).
Тридесети.
Она фарба за намештај није баш најотпорнија на гребање, јер нисмо ударили темељни слој. Отишли смо да нам замесе исту такву само у виду акрилног емајл лака (ово је била латекс фарба), тај је тврђи. Шмирглање сад није проблем, имамо вибрациону шмирглу на струју... а и за шрафљење и одшрафљивање, бушилица уме и то.
Слике мојима су отишле у засебној поруци, без Нине - она ће их видети кад дође, а сад претпостављам да има килаве везе. У Црној Гори се нису нешто претргли са интернетом за туристе :).
Тријеспрви.
Последњи дан у стану. Отишао сам чак у Норфолк по Јухолов камион, ближег није било. Оставио кола тамо и сазнао да морам да га вратим за четири сата, или беше шест. Дизелаш. Утовар је добро ишао, пошто је екипа уходана, али имамо мнооого ствари... а већ годину дана их нисмо све видели на гомили, и к томе ми се све нешто причињава да смо штогод пазарили и ове године. Но, утрпали смо некако све што смо могли, а остали ситниш може после и колима. Лену смо оставили у стану, а ми отишли до куће.
Успели смо да све пренесемо из једном. Време одвратно, спарно до балчака, јуче био пљусак. Били смо гола вода. Истоварили смо све прилично брзо (истовар увек иде брже, нарочито са камионом напенаљеним малтене у врата), и отишли до Луа да подигнемо тепих и пазаримо фрижидер и вешалицу/сушилицу. И то је ишло релативно брзо, мада ништа од виљушкара и технике, све са колица и на мишиће. Чекали смо мало дуже на тепих, јер је подлошка била на другом налогу за издавање, па су момци опет отишли у магацин. Време је било лепо, чак је пристојно пиркало, једини такав дан од 22. јула наовамо. Гледају момци шта све имамо у камиону (две велике кутије, пет ролни тепиха, четири ролне подлошке), па питају "јел' имате неку помоћ за истовар?". "Да, ја помажем њој, а она мени". "Срећно".
Истовар тепиха је ишао повуци-потегни, али смо се некако снашли, па смо прешли на веш машину. Прво смо је једва изгурали из камиона, а онда је био још већи проблем како да је пронесемо кроз врата, јер је са кутијом тачно толико широка колико и рагастов. Донео сам неку летву (овдашње летве од 2 са 4 цола) од отприлике метра, од оног зида што смо почели да растављамо, и с тим као полугом успео мало да догурам до врата. Онда је она ушла (док је још могло) те донела једну дужу, од око два ипо метра, па смо ту употребили као дугачку полугу и усправили машину... и установили да је и висока тачно колико и рагастов. Да су мерили не би тако тачно напунила врата. Онда је она отишла около па ушла на задњи улаз, да извлачи кутију, а ја сам остао спреда да је гурам. Цела парада нам је трајала скоро пола сата, али је ушло.
Са фрижидером је ишло нешто лакше, али смо ту имали већ јако мало маневарског простора, све је то тик уз врата, а одмах затим су послагане ролне тепиха.
Камион сам вратио са 22 минута закашњења, нису изгледали нешто јако забринути због тога. А нисам ни морао да сипам чорбе, само сам уочио где је банкина нижа па стао десним точковима на њу, па је показивао да горива има и више него кад сам га узео.
Поподне смо обрнули још пар тура, и кад смо закључили да смо довољно цркли, отворили смо картон Негра модела, доброг мексичког црног пива (што је чудо, јер је иста фирма као онај пишвасер Корона) па смо увече попили пар. Онда смо полегали у велику собу на спрату - ја на Ленин кревет, а њих две на оне италијанске пољске кревете за госте.
Спавамо, након пет година, опет под својим кровом. Још само да доведемо у употребљиво стање и да отплатимо, шта прво наиђе.
У недељу преподне смо обрнули још једну туру, закључили да неће бити доста, ручали и обрнули још две туре, па онда предали кључеве негде око 3 поподне. Само нека пробају да зуцну нешто на рачун та три сата, имам доста материјала о њима да ће их сврбети месецима. Наравно, док смо обртали ове две-три туре, смењивали су се пљускови и сунце, влага је била око 99% али се чинило као да је око 110%. У стану су врата од терасе била скроз замагљена, споља.
У недељу поподне смо се као мало нешто одмарали, мало као прославили усељење, и полегали.
У понедељак (2.) је требало да дође телефон, али није. Добар део дана нам је отишао на тепих у великој соби - пре свега док смо избацили стари. Скинули смо га лако, већи је проблем био изнети га. Решило се тако што смо одсекли нешто, а остатак је онда био довољно лак да може да се избаци кроз прозор - на предњу страну, а пошто се ђубре избацује на задњу, онда сам касније (кад је киша мало престала) притерао кола и превезао га назад. У међувремену је на њему био неки конгрес мува, у паузама између кише. Наредних недеља смо то секли на квадрате од отприлике 70цм, да лепо стане у канту за отпатке, па за сваки ђубровдан (овде петком) убацивали по десетак кила. Влажно, смрди, само да га више не гледамо.
Поподне смо отишли да мало попунимо залихе, па смо тражили краћи пут до великог Волмарта на Нимо сокаку... који смо нашли, тј Нимо, али то није онај Нимо, то је нешто будибокснама, улица ваљда у изградњи а делови нису спојени, залутали смо као прве године, и возили смо се (по киши) добрих петнаестак минута док нисмо изашли на нешто познато. Једном кад распакујемо све, наћи ћу план града да видим који су то отмени и шумовити крајеви кроз које смо цуњали. Зато смо у повратку прошли сокаком за који само мештани знају :), а уштедео нам је једно туце семафора.
Увече смо монтирали мој рачунар, и Лени плејстејшн, па смо седели у новосређеној соби, са новим тепихом... на којем сам ја на крају и спавао, мање је врућина него на душеку. Еркондишн дефинитивно не постизава, па смо га искључили и опколили се вентилаторима. Кад смо легли, било је 28°, до поноћи је изашло на 30°, и држало тако до око 4 ујутро. Зором је пало на 27°.
Поврх свега, Верајзн је тврдио да модем не морам да враћам, као већ сам га отплатио кроз коришћење (вероватно и јесам). Но, пре неки дан стиже празна кутија и у њој налепница са плаћеном поштарином, да га у њу спакујем и пошаљем, иначе сам им дужан сто долара. А јеботе. Значи уз сву ту гужву, још једна вожњица до Упса или Федекса, које су већ користили. И да сачувам папир, ако се буду правили да нису добили.
Спомиње се: Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), на енглеском