Дође и тај дан. Одох да будем војник једну годину. Било би 15 месеци, да нисам у међувремену дипломирао - држава озбиљно рачуна с тим да четири године факултета надокнађује три месеца обуке. Осим што обука свима траје исто. Шта ће стражар на капији? Да пази да не уђе логика.
Те је ћале одвезао њу, Горану и мене до Београда. Све ми је било у путној торби, па и јастучница у коју ћу све то после да спакујем, па ће (војном поштом) да пошаљу кући кад добијем униформу Растанак на перону није био драматичан, бар док сам могао да видим.
У купеу је било још двојица-тројица исте судбине, што се дало и очекивати, војска оптерећује железницу и донекле аутобусе четири пута годишње. Препознали смо се по свежем шишању, ненавикли на кратко, а већ је било и тамније коже подаље од ивице косе.
Не сећам се да ли смо нешто много причали. Свако се задубио у своје мисли. Шта нас тамо чека. Не "тамо негде напољу". Улазимо, нећемо скоро изаћи. Бар ћу провести целу годину на мору.
Сетио бих се касније овог путовања кадгод наиђе „Неке су жене пратиле војнике“ од Чорбе.