Ах, нормалан живот. На бицикл па у машинску, да се јавим на посао. Требало је то да урадим дан раније, али је седми био Дан устанка у СР Србији, дакле републички празни, па се не броји. Четврти, Дан борца (у ствари дан кад је 1941. донета одлука да се диже устанак) је толико близу, да нико ништа ни не заказује за пети или шести, рачунајући да ће бар половина људи бити негде другде.
Нашао сам само секретарицу Соњу и можда неког из рачуноводства. То ми и треба - само да запише да сам се јавио за посао, мада нема шта да се ради бар још 40 дана. Водила ме лане до преко пола јула као да сам на одмору, и тек кад је требало да се јавим на посао (кога исто није било), уписала је да сам "на одслужењу војног рока". Тако да ми не фали тачно 365 дана у стажу, него ближе 345. Лепо. Одох да уживам у летовању.
На неким фоткама возимо Горану на бициклу, код њених, а можда смо и колима неких других дана.
додатак 2019: како је Жуца јавила новембра, горња реченица о данима радног стажа није баш тачна. Тачна је за 1981. што се тиче мојих дана одмора, али не и за 1982. јер, упркос томе што сам се одмах јавио на посао, Соња ме није уписала до пред крај августа, кад најзад опет има посла. Нема везе што сам се физички појавио и што има сведока - неком се нисам свидео и стаж ми је скраћен за скоро 40 дана, а тај је исправно рачунао да се то неће проверавати 38 година, а онда ће бити касно.
Ма знам и ко је, секретарка, згодна, заобљена где треба, муж пајкан, и нешто се била намерачила на мене пар година касније, кад сам имао онај кабинетчић, па би сваки час налазила разлог да седи тамо са мном. Не баш уз мене, него подаље, да јој боље видим ноге... Ал' нисам трзао. Како рече онај морон географ, „опасне су те нероткиње“. [кад боље размислим, није она, јер је 1982. била Соња а после ваљда од 1983. та друга...]
Али није то све. Још пре овог дана, дакле још за време тих празника, зове нека Душанка Шуњало. Она ме замењивала док сам био заузет државним пословима, дакле колегиница математичарка. Сећам се ње још из Змаја, свирала исто хармонику у оном оркестру, познао сам је на фоткама са наступа. Звала је да ме замоли да се не јавим одмах на посао, јер ако се јавим, њој радни однос престаје пре него што накупи довољно дана, и не стиче право на не знам шта већ, што значи паре. Драге воље бих то урадио кад тим не бих кршио закон и ризиковао да онда останем без посла, а имам и ја породицу да издржавам, тако да извини, колегинице, неће моћи.
Више није звала и ја сам на то био скоро заборавио. Онда се опет појавила у машинској, предавала једну годину опет уместо неког, ал' не у мојој смени па се баш нисмо виђали, осим што смо заједно држали један поправни. Па сам је онда питао како се оно снашла за те дане, каже средило се. И то бих заборавио да није било једног поганог детаља: одужило се до дубоко у поподне, ми гладни, те пошаљемо једног што је прошао да нам купи нешто да поједемо. Донесе нам кутију наполитанки од Меделе (из Лесковца?), нафрљану чистим вештаком од укуса, одвратно и незаборавно. Запамтио сам ту фирму и никад више нисам узео ништа од њих.
И онда 2020. се испостави то са 40 дана. Био сам тада то отписао као секретаричин ћеф. Тек једног јутра 2023. се сетим тог Душанкиног позива и саставим то са тих 40 дана... свака част девојке, нема штете. Док сам ја дошао до пензије, тих 40 дана је било најмањи проблем, уосталом шта ко зна колико сам ја то био у војсци, могло се десити продужење, све је то у опсегу нормалног, нико обрву не би дигао, као што и није. Него се питам како сам добио онда ту јулску плату? Ту мора да је још понеко био умешан, како је уопште могуће да добијем плату за време кад нисам био пријављен. Неко је ту морао да уме добро да се поигра са системом, капа доле, мајстори.