Опет одокативан датум. Још увек, већ цео месец, нико не иде кући, иако смо добили појачања одоздо, октобарци Моркец и Боги, и трећи кувар однекуд, школован баш, професионалац, Словенац. И наш текући кувар је Словенац - Пич, школовани сељак, гаји бикове. Онај Албанац што сам га водао по Сплиту летос нам је испао кувар (и обожавао да паркира највеће комаде сланине пред своје земљаке, што би ови јели да су сами, а овако су само били популарни, свако је волео да седне поред њих и добије то парче), али је добио шут карту чим смо добили овог. Био је чудан...
Сад кад је ту Моркец, мени дуне да опет правимо фото лабораторију. Било је нешто задружних пара, зарада на пиву углавном, које су морале да се утроше на нешто, па смо отишли до града и скрпили минималну лабораторију - једна УПА-5, исто совјетско повећало у коферу, склапа се штогод, црвено светло, тацне, штипаљке, папир, чорбе. практика је већ била ту од децембра, све спремно.
Северни бункер, код капије, је био на идеалном месту, па смо га добили, у ствари спрат. Пушкарнице су ионако већ биле запушене, капак да затвори рупу од лотре је већ постојао. Акустика је била чудна, што може да посведочи когод је био унутар бетонске полулопте. Некад бих седео при средини полукружне тезге на којој смо радили, Моркец на левом крају, а касетофон, његов репортерски са свим тим новим Идолима, Азром, Казалиштем, Електричним оргазмом, Филмом, Боом итд, на десном крају. Ја бих једва чуо музику, он би се жалио како је гласна. Најгоре је било да се стоји са главом у центру. Слушаш себе како дишеш себи у уши са свих страна одједном, да се угушиш.
Посао је добро ишао. Војници су најбоље муштерије, воле да се сликају па да шаљу кући. Фоткали смо и доле у граду, па бисмо урадили фотке и коју недељу касније их испоручили и наплатили. Тарифа је била моја стара - двострука цена материјала, што је укључивало филм, папир, хемикалије и шта попијемо нас двојица. Донео сам кући неких седам-осам ролни негатива, то се сачувало (а неке битније ствари нису).
Ту негде, сећам се само да је напољу било лепо време преко дана (значи могао је бити било који месец, ал' да рачунамо да је од априла, кад се скинуо онај пиздиот што нам је био најстарији и изигравао шефа, љига једна) сам био узео да убијам време рачунајући број е на неки суманут број децимала, ваљда 60 - толико стане на А4, мојим рукописом. То сам писао у старе непопуњене дневнике везе - момци из претходних класа би попунили првих 20 страна па узели нов, било празних страна на киле. Ни не знам да ли сам био донео калкулатор од куће, вероватно нисам а и кући сам ишао тек касније... свеједно, установио сам, негде код двадесетог члана реда, да сам се зајебао негде код осмог, и баталио. Отишло доста сати и ноћних смена, одлично, било шта што ће убити време је добродошло.
А онда ми је синуло да сад имам и време и концентрацију и... седнем да пишем. СФ причу, своју прву озбиљну. Било је раније пар покушаја, онако, тек да видим на шта би личило, и нисам баш био задовољан. Ово сад, па, кренула ме карта. Сачувао сам то и на крају однео кући.